Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72 /11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetne parcele predstavljaju deo kp. br. .. šuma 7. klase od 14.52,65 ha i dva dela kp. br. .. pašnjak 6. klase od 10,50 ara, obe upisane u LN br. .. KO ..., kao svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja JP „Srbijašume“ Beograd u merama i granicama bliže opisanim zahtevom. Navedene parcele preko 40 godina unazad koristili su tužiočev deda, otac, a tužilac od 1991. godine. Na ovim parcelama čuvali su stoku koju su zatvarali u kolibu, koja je bila za to napravljena, a po potrebi su na parcelama sekli šumu. Na predmetnoj parceli tužilac je zajedno sa svojim ocem pre 40 godina izgradio temelj za vikendicu, koja zbog finansijskih problema nije završena, a kada je neposredno pre podnošenja tužbe to hteo da uradi, saznao je da su predmetne parcele upisane na ime tuženih. Od 1991. godine, nakon dolaska iz vojske, deda zbog starosti i bolesti, a otac zbog odlaska na rad u Austriju, više nisu mogli da koriste imovinu, pa ni predmetne parcele, zbog čega je deda tužioca, kao vlasnik imovine tužiocu, kao jedinom muškarcu u kući poverio brigu o domaćinstvu, a predmetne parcele usmenim ugovorom o poklonu poklonio, od kada je u mirnoj i nesmetanoj državini istih. Predmetne parcele na terenu predstavljaju šumu, obraslu jasenom, grabom i sitnim rastinjem, sa kojih su tužilac, a i njegovi pravni prethodnici sekli šumu. Činjenicu da se predmetne parcele ne vode na njegovog dedu tužilac je saznao pre podnošenja tužbe, kada je pokušao da pribavi dokumentaciju radi izgradnje vikendice na postojećem temelju i saznao da je kao vlasnik na spornim parcelama upisana Republika Srbija, a kao korisnik JP „Srbijašume“.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u državini spornih nepokretnosti od 1991. godine, da su pre njega u istoj bili njegovi otac i deda koji su mu usmenim ugovorom o poklonu poklonili predmetne parcele, te kako je tužilac držalac predmetnih parcela od 1991. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 28. stav 4., člana 30. stav 1. i člana 45., 72. stav 2. i 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je smatrao da je tužilac bio u mirnoj i savesnoj državini dela predmetnih parcela više od 20 godina.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, smatrajući da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao zakoniti pravni osnov po kome je stekao predmetne parcele niti da je preko svojih pravnih prethodnika bio u savesnoj državini do 06.04.1941. godine, do kada se održajem moglo steći pravo svojine na šumskom zemljištu u svojini države u smislu Paragrafa 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21.12.1929. godine, ako je održaj trajao 43 godine, 1 mesec i 18 dana, prema pravnim pravilima Paragrafa 931. Srpskog građanskog zakonika i Zakona o moratornom stanju iz 1920. godine, s ozbirom da se posle 1945. godine svojina na šumskom zemljištu kao dobro od opšteg interesa nije mogla steći održajem. Tužilac nije dokazao da je bio zakoniti i savesni držalac sporne nepokretnosti pre 1898. godine, tako da nisu ispunjeni uslovi iz Paragrafa 2. Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije, budući da se sporno zemljište nije nalazilo u vlasništvu pravnih prethodnika tužioca bez ikakvog ometanja u periodu dužem od 43 godine, 1 mesec i 18 dana, sve do 06.04.1941. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženo pravno stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti, kao pravilno u situaciji kada je identifikacijom na licu mesta utvrđeno da se delovi spornih parcela nalaze u dugogodišnjoj i savesnoj državini tužioca, a pre toga njegovog dede i oca, koji su mu na osnovu usmenog ugovora o poklonu iste poklonili i da predstavljaju deo predmetnih parcela. Naime, kod utvrđenog da su deda i otac tužioca, a potom tužilac od 1991. godine bili savesni držaoci spornog dela predmetnih parcela, pa kako je od donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96 od 26.06.1996. godine) brisan član 29. koji je propisivao zabranu sticanja prava svojine održajem na nepokretnostima u državnoj ili društvenoj svojini, i kako je do podnošenja tužbe 23.03.2017. godine proteklo više od 20 godina, to su se po nalaženju ovog suda stekli uslovi za sticanje prava svojine na osnovu održaja propisanog članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, s obzirom da je tužilac bio u mirnoj i savesnoj državini dela predmetnih parcela sve vreme koje je neophodno za sticanje svojine putem održaja.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odllučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić