Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi o bitnoj povredi postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 7. i 8. ZPP, jer je drugostepeni sud odlučivao bez rasprave, pa povrede nisu učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, iz kog razloga se revizija može izjaviti na osnovu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji 18.04.2007. godine (overen u Opštinskom sudu u Tutinu pod Ov 3075/2007 dana 23.04.2007. godine), kojim je u članu 1. postignuta saglasnost da kao suinvestitori sagrade poslovno-stambeni objekat na kp. br. .. KO ... . U cilju izgradnje tužilac je ustupio tuženom pravo svojine na 5/6 idealnih delova postojećeg objekta i pravo korišćenja na kp. br. .. KO ... (član 2.), a obaveze tuženog su definisane u članu 3. Ugovora. Članom 5. izvršena je podela poslovnog prostora i predviđeno šta po ugovoru pripada tužiocu, tako da preostali poslovni prostor u novosagrađenom objektu pripada tuženom. Naime, prema zaključenom ugovoru tuženi je bio u obavezi da tužiocu u novoizgrađenom objektu preda u svojinu poslovni prostor u suterenu: ostavu – arhivu površine 20 m2, u prizemlju: šalter salu površine 24 m2 i kancelariju za rad lekarske komisije površine 16 m2 sa VC-om, na prvom spratu: čekaonicu površine 14 m2 sa VC-om površine 4 m2 kao i dve kancelarije od 13,5 m2 i 15,5 m2 što ukupno predstavlja 108 m2 neto korisne površine. U članu 6. navedenog ugovora tuženi se obavezao da na ime obezbeđenja kvalitetnog izvršenja posla iz člana 1. Ugovora, dostavi tužiocu bezuslovnu, neopozivu, plativu na prvi poziv i bez prava prigovora bankarsku garanciju za kvalitetno izvršenje poslova kojom se garantuje da će kvalitetno izvršiti poslove iz ugovora o zajedničkoj izgradnji na iznos od 6.000.000,00 dinara ili da konstituiše u korist tužioca založno pravo – hipoteku u vrednosti od 6.000.000,00 dinara na stambenom objektu u vlasništvu trećeg lica izgrađenog na kp. br. .., .. i .. KO ... . Tuženi nije za potrebe tužioca izgradio i predao u državinu navedeni poslovni prostor, a tužilac nije dokazao da je suvlasnik 5/6 poslovnog prostora starog objekta (koji je porušen) i dela zemljišta na kome se isti nalazio, jer u vreme zaključenja navedenog ugovora, u katastru nepokretnosti nije bio upisan kao korisnik objekta niti na delu zemljišta na kome se objekat nalazio u obimu kako je to navedeno u ugovoru, već samo faktički držalac. Nesporna je činjenica da je tužilac kao ugovarač realizovao bankarsku garanciju naplatom iznosa od 6.000.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava susvojine na idealnim delovima poslovnog prostora u suterenu, prizemlju i prvom spratu novosagrađenog objekta i predaja u posed na osnovu ugovora o zajedničkoj gradnji, koji ne može biti osnov za sticanje tog prava, budući da je ugovorom precizno označeno koje prostorije sa određenom površinom i na određenim etažama pripadaju tužiocu, pri čemu je predmetni objekat izgrađen na tri parcele koje nisu navedene u ugovoru, što tužbeni zahtev čini neosnovanim na osnovu članova 20. i 33. u vezi člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Tuženi nije izvršio ugovornu obavezu da izgradi navedene prostorije i preda ih tužiocu ali je tužilac naplatio bankarsku garanciju u iznosu od 6.000.000,00 dinara, kao sredstvo obezbeđenja ugovora. Pored toga, tužilac nije dokazao da je stekao traženo pravo po nekom drugom osnovu, jer na starom porušenom objektu i zemljištu nije imao upisano pravo svojine, odnosno korišćenja u navedenom obimu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Parnične stranke su zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji kojim je tuženi preuzeo obavezu da izgradi objekat u kome će tužiocu pripasti poslovni prostor precizno označen po etažama, površini i nameni prostorija (član 5. Ugovora). Tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu da u novosagrađenom objektu izgradi i preda u posed tužiocu označene poslovne prostorije, a tužilac je naplatio bankarsku garanciju u iznosu od 6.000.000,00 dinara, kao sredsvo obezbeđenja (član 6. Ugovora). U konkretnom slučaju ugovoreno je davanje bezuslovne, neopozive, plative na prvi poziv i bez prava prigovora bankarske garancije za kvalitetno izvršenje poslova kojom se garantuje da će kvalitetno izvršiti poslove iz ugovora o zajedničkoj izgradnji na iznos od 6.000.000,00 dinara. Po članu 1083. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima bankarskom garancijom se obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Bankarska garancija kao sredstvo za obezbeđenje ispunjenja ugovora je novčana obaveza koju banka po članu 1084. tog zakona izmiruje u novcu i u slučaju da se garancijom obezbeđuje nenovčana obaveza. Ukoliko se radi o garanciji bez prigovora iz člana 1087. navedenog Zakona, ona se može naplatiti u celini od banke garanta na iznos na koji je izdata ukoliko ne dođe do realizacije ugovorenog posla, budući da je bezuslovnost i apstraktnost bankarske garancije ustanovljena radi zaštite interesa njenog korisnika u slučaju da ispunjenje osnovnog ugovora izostane.

Budući da je tužilac realizovao ugovorenu bankarsku garanciju, bez uticaja su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, dok preostali navodi kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljen revizijski razlog po članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić