Ispitujući rešenje doneto u drugom stepenu u smislu člana 420. u vezi sa članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog. U prethodno okončanoj parnici povodom uzbunjivanja, koju je tužilac vodio protiv tuženog doneta je presuda Višeg suda u Požarevcu P-uz 2/17 (2016) od 18.01.2018. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je direktor tuženog Centra za kulturu ..., preduzeo štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem na taj način što je, dana 05.07.2016. godine, uputio predlog Skupštini grada Požarevca, koji nije u skladu sa Zakonom o kulturi, na osnovu kojeg je skupština na sednici 08.07.2016. godine donela rešenje o razrešenju i imenovanju člana upravnog odbora (iz reda zaposlenih) Centra za kulturu ... i u ovaj organ imenovala BB i VV, koji su predloženi od sindikalne organizacije Centra za kulturu, dok tužilac AA, predložen od ASNS, nije bio uvršćen u spisak kandidata i tako diskriminisan u sticanju svojstva člana Upravnog odbora Centra za kulturu ... Navedena presuda bila je preinačena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-uz 1/18 od 22.03.2018. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Međutim, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev-uz 4/2018 od 19.09.2018. godine, preinačena je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Požarevcu P-uz 2/17 (2016) od 18.01.2018. godine. Štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem sastojala se u tome što je direktor tuženog, nakon prijema predloga za članove upravnog i nadzornog odbora Centra za kulturu od strane dva sindikata, samo sindikalnoj organizaciji čiji je tužilac član - ASNS, naložio da predloži kandidate iz reda nosilaca delatnosti, a ne i drugoj sindikalnoj organizaciji, koja je u vreme predlaganja kandidata imala u svom članstvu samo jednog nosioca programske delatnosti. Ovakvim postupanjem direktora tuženog, koji je naložio samo tužiočevom sindikatu da predloži drugog kandidata umesto tužioca, a ne i drugom sindikatu, tužiocu je povređeno pravo da bude biran za člana nadzornog odbora, odnosno isti je stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, tj. druge kandidate, te je tužiocu u tom postupku pružena sudska zaštita u smislu člana 23. stav 1. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Presuda Višeg suda u Požarevcu objavljena je u javnom glasilu, nedeljnom listu „Reč naroda“ iz Požarevca o trošku tuženog. Rešenjem tuženog od 11.12.2017. godine tužiocu je otkazan Ugovor o radu od 12.12.2014. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Prema zaključku Izvršnog odbora Skupštine opštine Požarevac od 12.02.2004. godine, pravo na naknadu za učestvovanje na sednicama imaju samo članovi upravnog odbora koji nisu zaposleni u javnom preduzeću, odnosno ustanovi.

Tužilac je u ovoj parnici tužbom od 31.01.2019. godine istakao tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled povrede prava ličnosti i materijalne štete u vidu izmakle dobiti i buduće materijalne štete zbog neisplaćenih naknada za rad na sednicama. Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P 81/19 od 29.01.2020. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava ličnosti isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.01.2020. godine do isplate, a odbijen tužbeni zahtev za isplatu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa za još 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za isplatu materijalne štete na ime izmakle koristi i buduće materijalne štete, u vidu naknade za rad na sednicama upravnog odbora. Odlučujući o žalbama parničnih stranaka Viši sud u Požarevcu je presudom Gž 200/20 (2019) od 12.03.2020. godine navedenu prvostepenu presudu potvrdio u odbijajućem delu, dok je usvojio žalbu tuženog i prvostepenu presudu ukinuo u usvajajućem delu i delu o troškovima postupka, iz razloga što je tužbeni zahtev nepotpun, jer ne sadrži koje pravo ličnosti tužioca je povređeno. Nakon toga, u ponovnom postupku, na ročištu održanom 12.06.2020. godine, tužilac je precizirao tužbeni zahtev, tako što je nakon reči „prava ličnosti“ dodao „zbog diskriminacije učinjene od strane tuženog“.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje i postavljeni tužbeni zahtev, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca i odlučio pozivom na pravilo o teretu dokazivanja, jer tužilac nije dokazao da je pretrpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, odnosno nije pružio dokaze o kom pravu ličnosti se radi, kao ni u čemu se ogledaju bolovi vezani za diskriminaciju, koliko su trajali i kog intenziteta su bili, sve u smislu člana 228. i 231. ZPP i člana 155. i 200. ZOO.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca, uz obrazloženje da je štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem od strane direktora tužene učinjena 05.07.2016. godine, te je do dana podnošenja tužbe - 31.01.2019. godine, protekao subjektivni rok od 6 meseci od saznanja za štetnu radnju, propisan članom 23. Zakona o zaštiti uzbunjivača, u kom je tužilac mogao da podnese tužbu za naknadu štete u vezi sa uzbunjivanjem.

Po nalaženju Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost pobijane odluke drugostepenog suda, pre svega zbog izostale ocene relevantnih činjenica od uticaja na odluku o tužbenom zahtevu kojim je naknada štete tražena zbog diskriminacije.

Članom 41. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije (''Sl.glasnik RS broj 22/09 i 52/21) propisano da je da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu. Članom 43. stav 1. tačka 4. istog zakona propisano je da se tužbom iz člana 41. stav 1. ovog zakona može tražiti naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tužba za utvrđenje postojanja diskriminacije ne zastareva. Potraživanje radi naknade štete zastareva u rokovima iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Prethodno donetom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev-uz 4/2018 od 19.09.2018. godine utvrđeno je da je radnjama direktora tuženog tužiocu pričinjena šteta, jer je stavljen u nepovoljniji položaj, kao jedini kandidat kojeg je predložila sindikalna organizacija ASNS, u odnosu na dva kandidata Sindikalne organizacije Centra za kulturu, a činjenični i pravni razlozi tužbe upućuju da tužilac u ovoj parnici zbog iste štetne radnje, čije je postojanje utvrđeno u prethodno vođenoj parnici zbog uzbunjivanja, traži naknadu štete zbog povrede prava ličnosti učinjene diskriminacijom.

Imajući u vidu da je štetna radnja od strane direktora tužene učinjena 05.07.2016. godine, da je tužba za naknadu štete proistekle usled diskriminatorskog postupanja podneta 31.01.2019. godine, odnosno u okviru roka propisanog članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, a da je drugostepeni sud tužbu tužioca odbacio pozivom na rok propisan Zakonom o zaštiti uzbunjivača, to je drugostepeni sud dužan da kod ponovnog odlučivanja o žalbi tužioca protiv prvostepene presude povede računa o navedenim činjenicama, a zatim donese zakonitu i pravilnu odluku zasnovanu na odgovarajućoj primeni materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, pobijano rešenje je ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, primenom člana 165. stav 3. ZPP, jer zavisi od konačnog ishoda parnice.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić