Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 77/20 od 06.10.2020. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu, Sudska jedinica u Vlasotincu P 3397/18 od 26.02.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 6.595.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2017. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženima BB i VV isplati na ime troškova spora po 253.000,00 dinara, a tuženom GG iznos od 189.500,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu otpravka presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su zaključili dana 16.06.2003. godine i overili pred nadležnim organom pod Ov 418/2003 ugovor o konzorcijumu radi kupovine društvenog kapitala TP „Vlasina“ iz Vlasine. Tim ugovorom su regulisana međusobna prava i obaveze. Tužilac se naknadno javio tuženima sa molbom da se uključi u taj konzorcijum što su mu oni dozvolili pa je ugovorom zaključenim pred opštinskim organom uprave u Vlasotincu pod Ov 601/2003 dana 30.06.2003. godine tužilac priključen konzorcijumu s tim što je konstatovano da su obaveze svih ugovarača izražene u procentu od 25%. Priključenje tužioca konzorcijumu nastaje danom uplate rate za otkup od ½ vrednosti prve rate vezano za kupovinu TP „Vlasina“ iz Vlasine. Na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 03.07.2003. godine, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov 1913/03 tuženi su stekli svojinu na 70% društvenog kapitala TP „Vlasina“ iz Vlasine sa obavezom da istu plate u šest jednakih godišnjih rata. Rata za prvu godinu iznosi 12.666.660,00 dinara. Dana 05.07.2003. godine tužilac je uplatio na ime otplate cene za kupovinu TP „Vlasina“ iznos od 6.595.300,00 dinara tj. na ime prve rate. Dana 21.07.2003. godine u Vlasotincu tužilac i tuženi su zaključili ugovor o uključivanju u konzorcijum i regulisanju međusobnih odnosa članova, a ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu pod Ov 893/03. Kako konzorcijum nije ispunjavao obaveze vezano za kupovinu TP „Vlasina“ to je Privredni sud u Beogradu raskinuo ugovor o privatizaciji. Tužilac i njegov sin su falsifikovali ovlašćenje kojim je predviđeno da se ovlašćuje ZFZR „AA“ vlasnik da kod Agro banke AD Beograd za plaćanje dospelih obaveza po određenoj fakturi inicira naplatu iz naznačenog ovlašćenja izdavanjem naloga za naplatu za teret računa ZFZR „AA“. Na naznačeno ovlašćenje neovlašćeno je stavljen pečat Vlasotince AD i falsifikovan je potpis ovlašćenog lica. Presudom Trgovinskog suda u Leskovcu P 1019/2006 od 05.09.2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca TP na veliko i malo „Vlasina“ iz Vlasine prema tuženom ZFZR „AA“ iz ... vlasnika AA i utvrđeno da je bez pravne važnosti ovlašćenje broj .. od 30.03.2004. godine izdatao od tužioca na iznos od 20.440.000,00 dinara u korist tuženih. Na osnovu tog ovlašćenja ZFZR „AA“, prebačen je novčani iznos od 8.561.367,41 dinar. Na takav način je TP na veliko i malo „Vlasina“ iz Vlasine došao u blokadu i otvoren je automatski stečaj. Presudom Opštinskog suda u Vlasotincu K 177/04 od 05.11.2009. godine utvrđeno je da su AA ovde tužilac i DD sin tužioca osuđeni na kaznu zatvora i to AA sa pet meseci, a DD sa tri meseca za krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS jer su napravili lažnu ispravu – ovlašćenje broj ../04 od 30.03.2004. godine kojom je neovlašćeno bio potpisan direktor TP „Vlasina“ iz Vlasine GG i isto ovlašćenje neovlašćeno overili pečatom firme i tako lažnu ispravu upotrebili kao pravu u platnom prometu nakon čega je bio blokiran tekući račun TP „Vlasina“ AD iz Vlasotinca.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev neosnovan iz sledećih razloga. Tužilac se uključio u konzorcijum po ugovoru overenim pred Opštinskim sudom u Vlasotincu dana 04.08.2003. godine – Ov 893/03. Učešće u konzorcijum je 25% tj. svakog člana konzorcijuma podjednako. Tužilac kao član konzorcijuma učestvuje u svim pravima i obavezama koje su nastale na osnovu ugovora o otkupu društvenog kapitala koji su tuženi zaključili i overili sa Republičkom agencijom za privatizaciju. Tužilac jeste isplatio svoj deo 25% prve rate, odnosno ukupan iznos od 6.595.300,00 dinara što čini veći iznos od ugovorenog i jednakog iznosa za sve članove konzorcijuma. Međutim, ugovor zaključen sa Agencijom za privatizaciju je raskinut zbog neplaćanja ugovorenih rata. Razlog toga što je tužilac u krivičnom postupku oglašen krivim za krivično delo falsifikovanje isprave što je na osnovu falsifikovane isprave sa TP „Vlasina“ AD iz Vlasine prebačen novac na račun za ZFZR „AA“, vlasnika AA na osnovu čega je nastupila blokada računa TP „Vlasina“ AD iz Vlasine. Tuženi nisu lično odgovorni za nemogućnost poslovanja niti je dokazan njihov doprinos u nemogućnosti poslovanja preduzeća. Zbog takvog ponašanja tužioca nastupio je automatski stečaj i došlo je do raskida ugovora o privatizaciji. Tužilac potražuje naknadu štete od tuženih ali kako je isti pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vlasotincu K 177/04 od 15.11.2009. godine osuđen zbog izvršenog krivičnog dela falsifikovanje isprave (ovlašćenja), to na strani tuženih ne stoji odgovornost za naknadu štete koju trpi tužilac, pa je tužbeni zahtev odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav nižestepenih sudova ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, prema članu 9. ugovora o uključivanju u konzorcijum i regulisanje međusobnih odnosa članova od 21.07.2003. godine predviđeno je da u slučaju raskida ugovora svako od ugovarača samostalno snosi rizik dotadašnjih ulaganja. Prema članu 10. predviđeno je da finansijske obaveze prema Agenciji u prvoj godini su 12.660.666,00 dinara. Od toga je novopriključeni član AA uplatio 6.595.300,00 dinara što je zapravo njegovo učešće u konzorcijum a koje je veće od ½ obaveza za tu godinu. S obzirom da je učešće veće od ½ i to za 3.850 evra u dinarskoj protivvrednosti, ostali članovi konzorcijuma su prihvatili da to veće učešće vrate AA za mesec dana od dana uplate obaveze Agenciji, tačnije od 05.07.2003. godine pa do 05.08.2003. godine.

Nižestepeni sudovi polaze od činjenice da je tuženi falsifikovao ovlašćenje za prebačaj novca sa računa TP „Vlasina“ AD iz Vlasine na tekući račun ZFZR „AA“, vlasništvo AA u iznosu od 8.561.367,41 dinar iz kog razloga je kasnije nastupila blokada TP „Vlasina“ AD iz Vlasine i da je to sve kasnije uzrokovala automatski stečaj i raskid ugovora o privatizaciji. Osim toga, tužilac i njegov sin su osuđeni zbog izvršenja krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS. Stoga tužilac nema pravo na naknadu štete jer tuženi nisu istu prouzrokovali.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno nižestepeni sudovi vezuju opravdanost tužbenog zahteva tužioca za naznačene činjenice tj. za falsifikovanje ovlašćenja, blokadu računa i krivičnu presudu. Ovo iz razloga što su to radnje koje su deliktne prirode i iste mogu prouzrokovati štetu određenim licima na koju štetu bi ta lica imala pravo da im se nadoknadi u posebnom postupku. U ovoj situaciji mora se sagledati suština ugovora o konzorcijumu, a ovo iz razloga što je ugovor o konzorcijumu po svojoj pravnoj prirodi - vrsta ugovora o ortakluku gde je predviđeno koliko je čije učešće u ortakluku. Srazmerno tom učešću svaki ortak ima pravo na određenu dobit ali i obaveze. Ugovor o ortakluku nije regulisan pozitivnim propisima već se na odnose iz tog ugovora primenjuju pravna pravila SGZ (paragraf 753-758). Prema pravilu iz paragrafa 729 SGZ predviđeno je da „ako drukčije ugovoreno nije, svaki ortak dužan je jedan deo u ortakluku uložiti“, a prema paragrafu 736. predviđeno je da „svaki ortak dužan je samo onoliko uložiti na koliko se obavezao, a ne više“. Nakon kupovine TP „Vlasina“ iz Vlasine, tužilac je na ime prve rate uplatio iznos od 6.595.300,00 dinara. Cifra od 6.595.300,00 dinara je teretila sve članove konzorcijuma, tj. svaki od njih je bio u obavezi da uplati po 25% od predviđene cifre. Celokupnu cifru (više od toga) uplatio je ovde tužilac. Praktično celokupnu uplatu za tu godinu (i u ime ostalih tuženih) izvršio je tužilac. Ako je na ime ukupnog iznosa prve rate uplaćeno 6.595.300,00 dinara, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, to su svi članovi konzorcijuma bili u obavezi da uplate po ¼ od te sume, a ¼ od te sume čini iznos od 1.648.825,00 dinara. Tužilac je izvršio uplatu i za ostale članove konzorcijuma tj. njihove iznose. Došlo je do raskida ugovora o privatizaciji pa stoga tužilac ima pravo potraživanja iznosa koji su bili u obavezi da uplate tuženi, tj. svaki od tuženih po 1.648.825,00 dinara što čini ukupan iznos od 4.946.475,00 dinara.

Dalje, ¼ od traženog iznosa tj. 1.648.825,00 dinara pada na teret tužioca kao njegov ulog u ortakluku pa stoga tužilac nema pravo na potraživanje tog iznosa. Stoga je odluka o odbijanju zahteva tužioca za taj deo pravilna. Na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1 ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 154, 155. i 165. ZPP a isti se odnose na: za stručni sastav tužbe 30.000,00 dinara, na ime stručnog sastava dve žalbe od po 60.000,00 dinara, što ukupno čini iznos od 150.000,00 dinara. Tužilac je uspeo u sporu sa 75% pa mu prema uspehu u sporu i pripadaju troškovi u visini od 112.500,00 dinara. Tužiocu nisu priznati troškovi za zastupanje jer nije precizirao koji iznos potražuje, za koliko održanih a koliko za neodržana ročišta a što je bio dužan shodno članu 163. stav 2. ZPP. Tužilac nije potraživao troškove revizijskog postupka pa mu isti nisu ni priznati.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić