Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr1 127/22 od 27.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu Prr1 44/20 od 23.02.2022. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju sa prilozima.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku usled neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom koji nije u većinskom vlasništvu društvenog ili državnog kapitala.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužene se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad preduzećem ''Industrija kotrljajućih ležajeva'' a.d. Beograd. Tužilac je bio radnik stečajnog dužnika, pa je u postupku stečaja tog privrednog društva prijavio potraživanje koje mu je zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 04.02.2011. godine priznato u visini od 196.440,00 dinara – u prvom isplatnom redu a koje potiče iz radnog odnosa. Prema izveštaju stečajnog upravnika nije bilo isplata zbog nepostojanja sredstava. Preduzeće ''IKL'' prvi put je registrovano u sudskom registru 08.07.1948. godine, a njegov osnivač je bila Vlada FNRJ. Počev od 1989. godine, preduzeće je uskladilo pravnu normu sa tada važećim Zakonom o preduzećima, pa je organizovano kao preduzeće sa potpunom odgovornošću, a od 1991. godine bilo je organizovano kao deonično društvo, koje je sa većinskim društvenim kapitalom poslovalo do 28.12.1999. godine, kada je privatizovano na osnovu Zakona o svojinskoj transformaciji, tako što je postupak svojinske transformacije okončan rešenjem Ministarstva privrede od 15.11.2001. godine. Državi je, u periodu kada je IKL bio organizovan kao akcionarsko društvo pripadalo 41,5% od ukupnog broja akcija koje su prodate na berzi 29.07.2005. godine. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad IKL-om a.d. Beograd, 22.10.2010. godine u vlasništvu akcijskog fonda je bilo 16.274 akcije, što predstavlja 0,55% od ukupnog broja akcija. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, objavljenim u ''Službenom glasniku RS'', br. 7/01 od 11.02.2002. godine, na osnovu odredbe člana 3.i 3a Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda, suspendovani su svi organi u preduzeću DD IKL Beograd, pa je Vlada imenovala odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovnog organa. Odlukom Ustavnog suda Iu 206/00 od 25.03.2009. godine, utvrđeno je da Zakon o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija, nije u saglasnosti sa Ustavom. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1852/2018 od 10.09.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača (tužioca) i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/10, pa je stečajnom sudiji u tom predmetu naloženo da u roku od četiri meseca od dana prijema tog rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi odredbi člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer su zaključili da je u konkretnom slučaju, poslodavac tužioca, bez obzira na strukturu kapitala, bio instucionalno zavistan od države i da se zbog toga nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tim pre što se mešanje u privredno poslovanje, preko postavljenih organa upravljanja, zasnovano na propisima koji su, pre otvaranja stečaja, odlukom Ustavnog suda oglašeni neustavnim.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena i u postupku stečaja vođeni nad stečajnim dužnikom za većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocu je pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1852/2018 od 10.09.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd, koje je, u tom momentu, bilo u većinskom privatnom kapitalu, sa udelom države od 0,55% ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršnog poverioca nastala usled nemogućnosti naplate njegovog potraživanja koje je bilo priznato u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju, što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji, odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, br. 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjem objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj, pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga je postupak svojinske transformacije – privatizacije, okončan rešenjem nadležnog ministarstva od 15.11.2011. godine. Potraživanje tužilje datira iz perioda od 22.09.2009. do 22.10.2010. godine, kada za obavljeni rad u fabrici nije primao zaradu, a u tom periodu je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanje izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca, koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Preduzimanje mera za otklanjanje ili ublažavanje sankcije međunarodnih organizacija nije bilo od uticaja na vlasničku strukturu IKL-a u smislu institucionalne zavisnosti preduzeća od države. Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice, na ime angažovanja pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, žalbe 12.000,00 dinara i revizije 27.000,00 dinara, ukupno 45.000,00 dinara, shodno odredbi člana 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, primenom važeće Advokatske tarife.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković