Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 7384/23 od 02.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 29.03.2017. godine, kao korisnik kredita zaključila sa pravnim prethodnikom tužene ugovor o kreditu, kojim joj je odobren kredit od 210.000,00 dinara. U članu 4. stav 4.2 tačka 1 ugovora predviđeno je da se korisnik obavezuje da plati, između ostalog, naknadu za obradu zatheva jednokratno, 3,5% fiksno od iznosa kredita. Tužena je u toku postupka dostavila u fotokopiji ponudu za zaključenje ugovora od 29.03.2017. godine, koju je tužilja svojeručno potpisala, čiju je verodostojnost tužilja osporila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora ništava, budući da tužena dostavljanjem fotokopije ponude, čiju je verodostojnost tužilja osporila, nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužilji dostavila ponudu za zaključenje ugovora, te tužilja nije imala mogućnost da se u predugovornoj fazi upozna sa troškovima koji su joj bili naplaćeni. Zato je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćeno sa zakonskom zateznom kamatom, u smislu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. navedenog zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 29.03.2017. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Ponuda banke na propisanom obrazcu mora da sadrži vrstu i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12) i da korisniku uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13).

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga).

U konkretnom slučaju, tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene zaključila Ugovor o kreditu od 29.03.2017. godine, na osnovu ponude banke od 29.03.2017. godine, koja je overena i potpisana od strane ovlašćenog lica banke i koju je tužilja svojeručno potpisala. Ponuda je sačinjena na obrascu 1b Osnovni podaci o kreditu koja u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, provizija za obradu zahteva - fiksno 7.350,00 dinara. Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude, koju je svojeručno potpisala u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknada koja padaju na njen teret, nema osnova za zaključak o ništavosti predmetne odredbe ugovora. Navedena naknada za bankarsku uslugu u naplaćenom iznosu, odgovara ugovornoj odredbi (4. stav 4.2 tačka 1 ugovora o kreditu od 29.03.2017. godine) kojom se tužilja obavezala da banci plati naknade, između ostalog, naknadu za obradu zatheva jednokratno, 3,5% fiksno od iznosa kredita. Ugovornim ustanovljenjem iznosa dugovanih troškova kredita u procentualnom iznosu od iznosa kredita tužilji je na jasan i nedvosmislen način predočena njena obaveza po tom osnovu. Ugovaranje naknada za bankarsku uslugu i njihove naplate kroz zadržavanje istih od iznosa glavnice odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Kako je od strane tužilje potpisan predmetni ugovor i ponuda, u kojoj su jasno iskazani navedeni troškovi, to se ne može smatrati da joj je bilo nepoznato koje troškove mora da snosi u vezi sa zaključenim ugovorom o kreditu. Imajući u vidu da je tužilja svojim potpisom na navedenim dokumentima potvrdila prijem istih, u kojima je tužena banka prikazala njenu obavezu po osnovu naknada koje padaju na teret korisnika kredita i koje je dužna da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva, to je tužena banka postupala u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima. Stoga, pravna valjanost sporne ugovorne odredbe nije upitna, i neosnovana je tvrdnja nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužilju u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za odobravanje kredita. Tužilja je imala mogućnost izbora da ponudu prihvati ili odbije, u smislu odredbe člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kojom je propisano da korisnik ima pravo da odustane od zaključenog ugovora o kreditu, ugovora o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe – u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak. Iz iznetih razloga po oceni Vrhovnog suda, činjenica da je tužilja osporila ponudu zato što je dostavljena u fotokopiji, nema uticaja.

Sledom navedenog, predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (provizija z aobradu zahteva, izražena u procentualnom iznosu u ugovoru i apsolutnom novčanom iznosu u ponudi) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tuženi zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu, koji obuhvataju troškove na ime: na ime zastupanja od strane advokata na jednom održanom ročištu 10.500,00 dinara i sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za: žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato, jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić