Pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu tužilje i naloženo tuženom da se iseli iz porodičnog stambene zgrade sagrađene na kat. parc. .. KO ..., zgrada broj .. u ulici ..., a u koju kuću se tuženi uselio nakon zaključenja predugovora o kupoprodaji sa tužiljom dana 26.04.2017. godine. Nakon zaključenja predugovora tuženi je tužilji na ime kapare predao 8.000 evra, a ostatak cene do 26.000 evra trebao je da isplati najkasnije do 31.12.2017. godine. U naznačenom roku tuženi nije isplatio ostatak kupoprodajne cene niti je tražio zaključenje glavnog ugovora iz čega je sud zaključio da proizilazi da je predugovor raskinut po samom zakonu, te da tuženi više nema pravo da zahteva zaključenje glavnog ugovora niti ima pravo da nastavi sa korišćenjem nepokretnosti tužilje. Polazeći od odredbe člana 125. stav 1. ZOO, člana 45. stav 5. ZOO, kao i čl. 3. i 37. ZOSPO, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio i obavezao tuženog na predaju u posed predmetne nepokretnosti.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 49/13-US, 74/13-US i 55/14) posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se revizijom ne bi mogla pobijati, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju proizilazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje u smislu uslova propisanih za posebnu reviziju, pozivanjem tuženog na odluku Vrhovnog kasacionog suda Rev 200/2014 (1) od 29.12.2015. godine. Ne može se prihvatiti kao opravdan razlog da se ne može smatrati da je ugovor raskinut, te da bi zauzimanje suprotnog stava bilo u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse jer činjenično stanje sadržano u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev 200/2014 (1) od 29.12.2015. godine je u velikoj meri različito od činjeničnog stanja i pravne situacije koja je sadržana u ovom predmetu.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.02.2018. godine, a pobijana vrednost predmeta spora označena na iznos od 10.000,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić