Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 149/23 od 31.05.2023. godine, odbijena je žalba tužioca, a žalba tužene je usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu Prr1 168/21 od 01.12.2022. godine, preinačena u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime imovinske štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 2.376.182,28 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 16.500,00 dinara, dok je u preostalom nepreinačenom odbijajućem delu (stav treći izreke) potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana u odnosu na preinačujući deo i i u delu odluke o troškovima postupka.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 04.03.2021. godine, tužilac je podneo prigovor Privrednom sudu u Somboru radi ubrzanja stečajnog postupka koji se vodi pred tim sudom pod brojem St 9/15 nad stečajnim dužnikom AD za prevoz putnika i robe u drumskom saobraćaju „Kulatrans“ Kula u stečaju, navodeći da je stečaj otvoren rešenjem suda St 9/15 od 25.06.2015. godine, da je prijavio svoja potraživanja koja se odnose na neplaćene pružene usluge, da je zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru St 9/15 od 29.07.2016. godine utvrđeno i priznato potraživanje podnosioca prigovora prema stečajnoj masi stečajnog dužnika. Smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Privredni sud u Somboru dana 22.04.2021. godine rešenjem broj R4 St 455/21 usvojio je prigovor predlagača, ovde tužioca, i utvrdio da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji u predmetu Privrednog suda u Somboru St 9/15 da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere i radnje u cilju unovčenja prostale imovine i namirenju poverilaca. Tužiocu je priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 2.376.182,28 dinara, kao neobezbeđeno i svrstano je u treći isplati red. U stečajnom postupku tužilac nije naplatio svoje potraživanje. Na osnovu konačne liste priznatih i osporenih potraživanja razlučnih i stečajnih poverilaca od 30.03.2018. godine utvrđeno je da je „Kulatrans“ na dan otvaranja stečaja bilo u većinskom vlasništvu društvenog kapitala.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i tuženu obavezao da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos priznatog novčanog potraživanja po zaključku o konačnoj listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru St 9/2015, a odbio deo tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na taj iznos od dana otvaranja stečajnog postupka, primenom odredbe člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu prvostepenog suda, tužena je po osnovu objektivne odgovornosti u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju potražuje prema dužniku, jer stečajni sud i drugi organi stečajnog postupka nisu preduzimali ili su neblagovremeno i neadekvatno preduzimali potrebne radnje u cilju izvršavanja pravnosnažnih i izvršnih presuda, a utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog dugogodišnjeg trajanja stečajnog postupka, dokazana je uzročno-posledična veza između nastale imovinske štete i postupanja organa tužene, što predstavlja povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava RS i člana 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu za isplatu glavnog potraživanja, a potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da odgovornost tužene za naknadu predmetne materijalne štete ne može da se zasniva isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je u toku protiv njegovog dužnika i deklaratornom zaključku o konačnoj listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru St 9/2015, imajući u vidu da tužilac ni u činjeničnim navodima tužbe a ni tokom postupka, nije tvrdio niti pružio dokaze da je ishodovao pravnosnažno rešenje o izvršenju radi naplate svog novčanog potraživanja koje je prijavio u stečajnom postupku. Takođe, tužilac nije dokazao da bi novčani iznosi dobijeni prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, bili dovoljni za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u treći isplatni red, u smislu odredbe člana 54. Zakona o stečaju i da je isključivo zbog nepravilnog ili nezakontog rada stečajnih organa izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku za koji bi odgovarala tužena, pa je odluku doneo primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje svoje imovine i propisano je da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3). Na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koje njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koja ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužiocu je rešenjem Privrednog suda u Somboru R4 St 455/2021 od 22.04.2021. godine utvrđeno da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda St 9/15 imovinska šteta koju potražuje, posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka.

Po stanovištu ovog suda, za objektivnu odgovornost tužene države za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku poverioca komercijalnog potraživanja prema dužniku sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a koje je nastalo u njihovom međusobnom poslovnom odnosu, kao u konkretom slučaju, nije dovoljno samo to što mu je u stečajnom postupku utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je neophodno da tužilac za takvo svoje potraživanje nije mogao da pokrene postupak prinudne naplate svog potraživanja pre otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, u situaciji kada se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa koje je ostalo neizmireno u postupku stečaja. Takođe, tužilac u smislu člana 231. ZPP nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom i kada mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, stečajni dužnik imao dovoljno novčanih sredstva u svojoj imovini i da bi se iz sredstava dobijenih unovčenjem imovine stečajnog dužnika po pravilima stečanog postupka, moglo naplatiti novčano potraživanje (svrstano u treći isplatni red) u obimu kako se potražuje tužbenim zahtevom, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Iz iznetih razloga, neosnovano se navodima revizije ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na imovinu, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka.

Imajući u vidu navedeno kako tužilac nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između štete koju trpi u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja i neadekvatnog postupanja organa tužene u navedenom stečajnom postupku, to se neosnovano navodima revizije osporava pravila primena materijanog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije protiv drugostepene presude u potvrđujućem delu u pogledu odluke o kamati, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu odredbe člana 404. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u pogledu odluke o kamati, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5.ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Članom 28. ZPP propisano je da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1.). Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2.).

U konkretnom slučaju, pobijanom drugostepenom odlukom u potvrđujućem delu odlučeno je o kamati. Kamata predstavlja sporedno potraživanje, pa se prema citiranom članu 28. ZPP, ne uzima u obzir prilikom ocene prava na izjavljivanje revizije u situaciji kada ne čini glavni zahtev, zbog čega revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković