Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ”, br. 86/46, 105/46, 96/47), paragrafa Građanskog zakonika za Kraljevinu Srbiju i Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate dug po osnovu zarade tužioca iz poslovne saradnje stranaka, koja je ocenom dokaza utvrđeno da je imala obeležje ortakluka. Tužilac, kao fizičko lice je sa tuženim BB, kao preduzetnikom, postigao usmeni sporazum oko svih bitnih elemenata ugovora o ortakluku, odnosno usmenim putem su postigli dogovor o ulaganju rada i imovine radi obavljanja poslova agencije za prevoz robe, preko SUR „Bife park“ i tim putem sticanja i raspodele dobiti, koji dogovor je funksionisao od 2011. godine do 2018. godine, a nastavio je da se realizuje između tužioca i tuženog D.O.O. „Park - Sistem“ Stajićevo i nakon promene pravne forme SUR „Bife park“, uslovljene povećanim obimom posla na koji se ortakluk odnosi. Visina duga utvrđena je ocenom izvedenih dokaza, pre svega iz pisane neosporene dokumentacije u spisima - e-maila upućenog tužiocu od VV, knjigovođe, od 19.01.2018. godine, koja je po saopštenju tužioca od 17.01.2018. godine da želi da izađe iz posla i po nalogu tuženog BB obračunala neisplaćeni iznos zarade tužioca i iskaza saslušanog svedoka VV, zbog čega je odbijen predlog za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine duga.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi nisu uz reviziju dostavili pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Pored toga, primena instituta izuzetne dozvoljenosti revizije je rezervisana za pitanja iz domena primene materijalnog prava. Revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što nisu razlozi za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.07.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je iznos od 4.417.764,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (1 evro=118,0230 dinara) predstavlja dinarsku protivvrednost 37.431,38 evra.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženih nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić