Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužilja, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju u postupku po reviziji Vrhovni kasacioni sud vodi računa po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenih pred drugostepenim sudom, jer drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je pogrešno primenio neke od odredbi Zakona o parničnom postupku, što bi bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Revizijom se neosnovano ukazuje da je preinačenjem prvostepene presude izvršeno prekoračenje žalbenih navoda sa razloga koji nisu isticani žalbom tuženih i time izvršeno prekoračenje tužbenog zahteva. Prema članu 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1) do 3), 5), 7) i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom drugostepeni sud je pravilno primenio odredbe člana 394. tačka 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda i ocenjujući da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Zasnivajući drugostepenu presudu na drugačijoj primeni materijalnog prava, drugostepeni sud nije prekoračio razloge žalbe tuženih, niti postojeći tužbeni zahtev, jer na pravilnost primene materijalnog prava prema citiranim odredama drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi Institut za ekonomiku poljoprivrede je sa svojim radnikom DD 03.10.1967. godine zaključio Ugovor o korišćenju stana broj ... u ulici ..., nakon čega je DD na osnovu navedenog ugovora stekao stanarsko pravo useljenjem. Između Instituta za ekonomiku poljoprivrede i DD zaključen je Ugovor o otkupu stana overen pred sudom Ov br. 6002/91 dana 12.04.1991. godine sa Aneksom Ov br. 6254/91. Ugovorena je prodaja stana sa rokom plaćanja od 38,5 godina u jednakim mesečnim ratama koje se revalorizuju. DD je preminuo 08.10.1991. godine, njegov zakonski naslednik je bila majka GG, rođena ..., koja nije bila član njegovog porodičnog domaćinstva, a u državini spornog stana je bio tuženi BB. Iza pok. DD je pokrenut ostavinski postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu O 1626/91 u kome su učestvovali majka ostavioca, kao zakonski naslednik i tuženi BB, koji se fotokopijom testamenta od 09.07.1990. godine predstavio kao testamentalni naslednik. Tuženi BB je upućen na parnicu radi dokazivanja postojanja testamenta, a postupak raspravljanja zaostavštine je prekinut rešenjem od 09.12.1991. godine. U parnici po tužbi BB protiv GG, kao zakonskog naslednika ostavioca, postupak je okončan rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13229/11 od 02.12.2011. godine kojim je utvrđeno povlačenje tužbe. GG je u svojstvu zakonskog naslednika sina DD sa tuženim Institutom za ekonomiku poljoprivrede zaključila ugovor o vraćanju stana Ov br. 4940/92 od 19.06.1992. godine, kojim se obavezala da Institutu vrati u svojinu stan koji je predmet ugovora o otkupu uz obavezu Instituta da vrati do tada isplaćene mesečne rate u revalorizovanom iznosu, (koje je uplatio sada pok. DD) i da snosi sve troškove iz parnice za utvrđenje prava nasleđa na stanu. Tuženi Institut je u navedenoj parnici P 13229/11 učestvovao kao umešač na strani tužene GG. GG je preminula 29.08.1997. godine, a postupak za raspravljanje njene zaostavštine je obustavljen rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu O 1891/98 od 21.01.1999. godine zbog nepostojanja zaostavštine, jer je svojom imovinom za života raspolagala ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim sa ĐĐ. Tuženi BB je 07.07.2009. godine podneo zahtev tuženom Institutu za ekonomiku poljoprivrede za otkup spornog stana u kojem je živeo u zajednici sa sada pok. DD od 1984. godine. Na osnovu ovog zahteva, tuženi Institut je sa tuženim BB zaključio ugovor o otkupu stana Ov br. 11211/09 dana 28.07.2009. godine i prodao tuženome sporni stan po ugovorenoj jednokratnoj isplati cene. Tuženi BB je ugovorom Ov broj 11247/09 od 29.07.2009. godine isti stan prodao tuženome VV. Ugovor je izvršen u celosti i kupac podneo Katastru zahtev za uknjižbu prava svojine. Tužilja je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 3642/13 od 12.03.2013. godine oglašena za naslednika na spornom stanu, kao zaostavštini pok. DD, po zakonskom osnovu nasleđivanja.

Nalazeći da GG u vreme zaključenja ugovora o vraćanju stana 19.06.1992. godine tuženom Institutu nije bila oglašena za naslednika pok. DD, kao ni kasnije, prvostepeni sud je ocenio da je ugovor o vraćanju stana ništav, da je ništav i ugovor o otkupu stana od 28.07.2009. godine, jer su ugovorne strane znale da je isti stan već otuđen sada pok. DD i da se istim ne može ponovo raspolagati, da tuženi BB na osnovu ništavog ugovora nije mogao da stekne pravo svojine na stanu, niti prenese svojinu na sledećeg kupca, tuženog VV usled čega je usvojen tužbeni zahtev u celosti utvrđenjem ništavosti sva tri osporena ugovora i obavezivanjem tuženog VV na iseljenje iz spornog stana.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo preinačenjem prvostepene presude i odbijanjem tužbenog zahteva u celosti.

Prema članu 130. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, broj 52/74, 1/80 i 25/82) važećeg u vreme smrti DD 08.10.1991. godine, zaostavština umrlog lica po sili zakona prelazi na njegove naslednike u trenutku smrti ostavioca. Prema članu 237. sada važećeg Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“ 46/95) nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspravljaju se po propisima koji su važili na dan njegovog stupanja na snagu. GG, kao jedini zakonski naslednik, majka DD punovažno je raspolagala vraćanjem stana tuženom Institutu za ekonomiku poljoprivrede ugovorom od 17.06.1992. godine. Radi se o dvostranom teretnom i izvršenom ugovoru. Status zakonskog naslednika GG potvrđuje ishod pravnosnažno okončane parnice P 13229/11 sa prijavljenim testamentalnim naslednikom ostavioca. Tužilja kao ćerka GG i sestra po majci DD u momentu zaključenja spornog ugovora od 17.06.1992. godine nije bila u krugu lica pozvanih na nasleđe iza pok. DD, a GG, je kako pravilno ocenjuje drugostepeni sud raspolagala svojim, a ne tužiljinim pravom usled čega je takvo raspolaganje punovažno. Kod nesporne činjenice da tužilja nije bila član porodičnog domaćinstva pok. DD, da nije bila korisnik stana, nije bilo zakonskih obaveza tuženog Instituta za postupanje u smislu člana 16. Zakona o stanovanju u korist tužilje usled čega je tuženi Institut, kao nosilac prava raspolaganja bio ovlašćen za raspolaganje istim stanom u korist tuženog BB, a tuženi BB u korist tuženog VV ugovorom od 29.07.2009. godine. Revizijom se neosnovano ukazuje na sadržinu ostavinskog rešenja kojim je tužilja oglašena za naslednika na spornom stanu, kao zaostavštini pok. DD, jer se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju sporna pitanja postojanja zaostavštine i naslednika raspravljaju u parnici što je pravilno i zakonito i učinjeno u ovom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić