Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2564/2020
14.01.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Igor Vila, advokat iz ..., protiv tuženog „Algrad invest“ d.o.o. iz Beograda, čiji je punomoćnik Katarina Vulović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2027/19 od 12.12.2019. godine, na sednici veća održanoj 14.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2027/19 od 12.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 603/14 od 25.12.2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu duga iz ugovora o zajmu vrati iznos od 150.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate. U stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 502.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2027/19 od 12.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 603/14 od 25.12.2018. godine. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revizije na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku ne može predstavljati relevantan revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, jer ovu povredu nije mogao da učini drugostepeni sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa prodavcima BB i VV, dana 18.06.2008. godine, zaključio i overio predugovor o kupoprodaji nepokretnosti - dvoetažnog stana u kući, kućni broj .., ul. ..., po ceni od 1.500.000 evra. U sadržini predugovora se konstatuje da tužilac, kao kupac, isplaćuje prodavcima kaparu od 150.000 evra, tako što će kapara biti deponovana kod advokata Aleksandra Radivojevića do pribavljanja rešenja o uknjižbi prodavaca kao isključivih vlasnika objekta i korisnika parcele na kojoj se objekat nalazi. Takođe je dogovoreno da će po preuzimanju kapare od strane prodavaca primljeni iznos biti uračunat u ugovorenu kupoprodajnu cenu, tako da preostala obaveza kupca na ime isplate kupoprodajne cene iznosi 1.350.000 evra.

Dalje je utvrđeno da je tužilac, u cilju pribavljanja sredstava za isplatu kupoprodajne cene, sa braćom GG i DD dogovorio da zajedno osnuju privredno društvo koje bi kupilo ovu nepokretnost radi buduće izgradnje. Dogovoreno je da se finansiranje sprovede tako što će svako od njih da uloži po 500.000 evra i postane vlasnik 33,33% udela u novoosnovanom privrednom društvu. Ovakav dogovor je realizovan tako što su privredno društvo „Alimpeks“ d.o.o. Beograd (čiji je vlasnik tužilac sa udelom od 100%), GG i privredno društvo čiji je isključivi vlasnik DD osnovali tuženog, dana 04.08.2008. godine, sa jednakim udelima tri osnivača. Prema izvodu sa sajta Agencije za privredne registre „Alimpeks“ d.o.o. Beograd je imalac udela od 33,33% u tuženom, dok je GG imalac udela od 66,67%.

Nakon toga, dana 16.09.2008. godine, tuženi je zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa prodavcima BB i VV, po ceni od 1.350.000 evra. Ugovorena cena je isplaćena tako što je 350.000 evra plaćeno iz sredstava koje je jedan od osnivača tuženog (privredno društvo čiji je vlasnik tužilac) dao na zajam tuženom, dok je preostalih 1.000.000 evra isplaćeno iz sredstava kredita koje je banka odobrila tuženom. U ukupnu cenu uračunat je iznos od 150.000 evra koji je tužilac ranije deponovao kao kaparu prilikom zaključenja predugovora o kupoprodaji nepokretnosti, s obzirom da je stvarno ugovorena cena iznosila 1.500.000 evra.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je shvatanja da tužilac nije pružio dokaz da je traženi iznos dao tuženom na zajam, već se radilo o ulaganju u novoosnovano društvo. Kako tužilac neosnovano traži vraćanje ovog iznosa, to je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Drugostepeni sud prihvata izloženi zaključak prvostepenog suda i navedene razloge, pa u žalbenom postupku potvrđuje ožalbenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuđenje nižestepenih sudova pravilno.

Suština ovog spora svodi se na pitanje pravnog osnova po kome je tužilac preneo novčana sredstva u iznosu od 150.000 evra u korist prodavaca nepokretnosti. Prema pravilnom zaključku nižestepenih sudova to nije učinjeno po osnovu ugovora o zajmu, jer nema dokaza da je ovaj imenovani ugovor zaključen. Iznos od 150.000 evra tužilac je predao prodavcima, na ime kapare, nekoliko meseci pre osnivanja tuženog. Otuda sa tuženim nije mogao ni biti zaključen zajam, jer isti u tom momentu nije postojao kao pravno lice. Samim tim, nema ni obaveze tuženog da ova sredstva vrati tužiocu na ime otplate zajma u smislu člana 562. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, tokom dokaznog postupka je utvrđeno sa kojom namerom je tuženi osnovan, te na koji način će biti pribavljena sredstva za investiciju zbog koje je osnovan. Tri osnivača su se sporazumela da ulože 1.500.000 evra radi kupovine nepokretnosti, pa kako je ulaganje bilo u jednakim delovima, to je svakom od njih inicijalno pripala po 1/3 udela u novoosnovanom društvu. Ovaj sporazum proizvodi pravno dejstvo između ugovornih strana (osnivača), budući da su jedni prema drugima obavezali da izvrše ulaganja u tuženog. Među osnivačima nikada nije bilo govora o tome da se uložena sredstva kasnije potražuju od tuženog, već se kroz ulaganje uvećava imovina novoosnovanog društva, a time i vrednost udela u tom društvu. Drugim rečima, benefit osnivača od ovog ulaganja se ogleda kroz uvećanje vrednosti udela u novoosnovanom društvu. Udeo čini imovinu osnivača. Otuda se i sva imovinska korist za tužioca ogleda upravo kroz status člana tuženog, odnosno u pravima koja iz tog statusa proizlaze (član 152. Zakona o privrednim društvima). Ukoliko bi se prihvatio drugačiji rezon (da uložena sredstva nisu postala imovina tuženog, već predstavljaju zajam), to tužilac ne bi dobio udeo od 1/3, jer njegovo ulaganje ne bi odgovaralo toj srazmeri. Preciznosti radi, valja napomenuti da tužilac nije formalni suosnivač tuženog, već je to društvo u kome tužilac imao udeo od 100%. Izneto, međutim, ne može biti od uticaja jer se radi od jednočlanom društvu u kome tužilac samostalno vrši poslove organa upravljanja – skupštine (član 198. stav 4. Zakona o privrednim društvima). Pri tom, tužilac i drugi investitori nisu tvrdili da je izričito dogovoreno da će tuženog osnovati neposredno, kao fizička lica.

Neosnovani su navodi revizije da su nižestepeni sudovi mogli da usvoje tužbeni zahtev po pravnom osnovu iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tuženi nije koristio tuđu stvar u svoju korist u kontekstu ove odredbe zakona.

Na osnovu rečenog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove odluke.