Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Biserka Krpić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj u sednici veća održanoj 04.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

  UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 430/19 od 13.03.2019. godine i presuda Višeg suda u Somboru broj P 59/2018 od 14.11.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru broj P 59/2018 od 14.11.2018. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati ukupan iznos od 5.600.289,00 dinara i to na ime izgubljene vrednosti vozila u ukupnom iznosu od 5.305.109,00 dinara, na ime izrade ključeva za vozila u iznosu od 90.000,00 dinara, kao i na ime troškova registracije vozila iznos od 205.189,00 dinara i da mu isplati troškove parničnog postupka, a sve u roku od 15 dana. Drugim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženoj isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke je oslobođen tužilac od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 430/19 od 13.03.2019. godine žalba tužioca je odbijena i potvrđena je prvostepena presuda.

Tužilac je protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog odluke o troškovima postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tokom 2007. godine pa do 30.06.2008. godine u Somboru, na parking prostoru ispred stambene zgrade kao fizičko lice bez ovlašćenja za bavljenje trgovinom motornih vozila, nabavljao putnička vozila i u većem obimu se bavio njihovom preprodajom. Od strane MUP, PU Sombor 14.08.2008. godine tužiocu je uz potvrdu oduzeto osam putničkih vozila i to tri vozila marke „...“, dva putnička vozila marke „...“ i po jedno vozilo marke „...“, „...“ i „....“.

Protiv tužioca je 28.06.2012. godine podnet optužni predlog zbog opravdanje sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljene trgovine zbog čega je presudom Osnovnog suda u Somboru broj K 828/12 od 10.03.2016. godine oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda i vraćanje stečene protivpravne imovinske koristi u iznosu od 936.070,99 dinara. Tom presudom je određeno da se tužiocu kao poslednjem držaocu vraćaju oduzeta putnička motorna vozila. Presudom Višeg suda u Somboru broj Kž 134/16 od 24.05.2016. godine je preinačena prvostepena presuda samo u delu odluke o krivičnoj sankciji utoliko što je period provere smanjen.

Tužilac se više puta obraćao da mu se vozila vrate, pa se tako 10.02.2017. godine pismeno obratio MUP, PU Sombor, podneskom od 27.02.2017. godine Osnovnom javnom tužiocu u Somboru, podneskom od 10.03.2017. godine Osnovnom sudu u Somboru sa zahtevom za donošenje naredbe o vraćanju vozila, dokumentacije i ključeva. Podneskom od 01.02.2018. godine tužilac se obratio Carinarnici Subotica sa zahtevom da mu se dostave carinska deklaracija i ostala dokumentacija radi registrovanja predmetnih putničkih vozila. Dopisom od 07.02.2018. godine Carinarnica Subotica je izvestila tužioca da su deklaracije iz 2008. godine na osnovu zakonskih propisa izlučene i uništene.

Naredbom Osnovnog suda u Somboru broj K 828/12 od 16.03.2017. godine naloženo je MUP RS, PU Sombor da tužiocu vrati 8 putničkih motornih vozila koja su oduzeta. U periodu dok su vozila bila oduzeta nalazila su se u firmi „BB.“ u .... . Vozila nisu imala ključeve ni dokumentaciju, pa je tužilac morao da pravi ključeve kod bravara. Vozila bez dokumentacije nije mogao da registruje. Na vozilima je bilo oštećenje, korozije, gume su bile prazne. Nakon preuzimanja vozila odvezao ih je na parking kod kolege, a potom ih je prodao ... „VV“ na otpadu, a jedno vozilo je prodao u ... na otpadu. SZR „GG“ iz ... je izdala predračun za potrebe naručioca posla (tužioca) prema kome izrada ključa sa centralnom bravom za predmetna putnička vozila iznose po 12.000,00 dinara, a izrada običnog ključa po 6.000,00 dinara. Utvrđeno je veštačenjem koliko iznosi ukupan trošak registracije za svako putničko vozilo, kao i izgubljena vrednost vozila za period u kom su bila oduzeta.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete iz razloga što su predmetna vozila tužioca oduzeta zbog vođenja krivičnog postupka u kome je tužilac oglašen krivim za krivično delo nedozvoljene trgovine i izrečena mu je uslovna osuda, pa je postojao zakonski osnov u pogledu oduzimanja. Prvostepeni sud je naveo da tužilac nije pružio dokaz o neadekvatnom smeštaju i čuvanju vozila, nastalim oštećenjima, da je visina ovakve štete neodređeno i paušalno izračunata u nalazu veštaka, da član 147. stav 1. ZKP ne pretpostavlja obavezu redovnog servisiranja vozila, zamenu ulja i tečnosti, redovnog paljenja i održavanja vozila, pritiska u gumama, saniranja korozije usled vremenskih i atmosverskih prilika, da tužilac nije dokazao da je platio trošak za izradu ključeva jer je predračun predložio u dve varijante i to cenu za ključ sa centralnom bravom i za običan ključ, da nije dokazao da je pretrpeo štetu zbog registracija vozila jer je dostavio samo informativni račun o ceni troškova registracije, ali ne i dokaze da je to plaćeno. Drugostepeni sud je dodao svoje razloge da se kod utvrđivanja ovog vida materijalne štete – gubitka vrednosti vozila, iznos štete mora utvrditi kao razlika vrednosti vozila pri oduzimanju i vraćanju, ali i korigovana sa gubitnom vrednosti vozila po osnovu redovne amortizacije i da bi samo takva razlika u vrednosti bila u uzročno posledičnoj vezi sa (ne) postupanjem tužene kroz neodgovarajuće čuvanje ili korišćenja vozila i samo taj iznos štete bi tužilac mogao osnovano da potražuje kao naknadu štete zbog gubitka vrednosti vozila – štete, da u konkretom slučaju tužilac nije dokazao osnov za naknadu štete, jer nije dokazao veću amortizaciju od utvrđene vremenske amortizacije, koja bi nastupila po redovnom toku stvari, a za koju ne postoji odgovornost tužene po osnovu krivice u smislu člana 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je naveo da tužilac nije dokazao koji iznos je potreban radi dovođenja vozila u vozno stanje, da nije pružio dokaz za koji iznos je prodao vozila kao otpad, te koju je vrstu ključa izradio (za centralnu bravu ili običan ključ).

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova.

Apelacioni sud pogrešno smatra da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o adekvatnom ili neadekvatnom čuvanju oduzetih putničkih vozila, već samo da li je oduzimanje vozila bilo nezakonito i nepravilno. U postupku je utvrđeno da su sporna vozila oduzeta tužiocu na osnovu člana 147. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, ali su ona na osnovu člana 151. Zakonika o krivičnom postupku vraćena tužiocu jer je sud ocenio da nije postojao razlog za njihovo trajno oduzimanje bez obzira na činjenicu što je tužilac proglašen krivim i što mu je izrečena kazna zbog nedozvoljene trgovine vozilima. Prema tome, postoji odgovornost tužene države i prema članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda odgovornost tužene za štetu koja je pričinjena na vozilima postoji zato što su vozila oduzeta 30.06.2008. godine, a optužni predlog je podnet tek 28.06.2012. godine, a vraćena su tek nakon naredbe Osnovnog suda u Somboru od 16.03.2017. godine. Privremeno oduzimanje je trajalo neprimereno dugo, duže od devet godina, a u kom periodu su vozila bila smeštena u firmi „BB“ u ... . Organ koji je oduzeo vozilo bio je dužan da sačuva i saobraćajnu dozvolu i dokumentaciju i ključeve od oduzetih vozila. Takođe je bio dužan da naloži Carinarnici Subotica da sačuva deklaracije za oduzeta vozila. Svi ovi propusti su doveli do toga da su nakon devet godina tužiocu vozila predata bez ključeva, bez saobraćajne dozvole, bez carinske i druge dokumentacije tako da ta vozila nisu mogla da budu registrovana, pa je kao posledica otpao i razlog da se izvrši popravka i da se vozila dovedu u vozno stanje. Neprihvatljiva je tvrdnja nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao kakva je šteta nastala na vozilima, jer je tužilac još uz tužbu priložio nalaz veštaka koji je vozila pregledao i nalaz sačinio nakon što su vozila došla u tužiočev posed. Ukoliko je tužena imala primedbe na taj nalaz imala je mogućnosti po Zakonu o parničnom postupku da mu prigovori ili predloži novo veštačenje (čl. 271). Vrednost vozila je svakako smanjena za 9 godina čuvanja i tužilac ima pravo da mu ta stvarna šteta bude nadoknađena, ali umanjena za one novčane vrednosti za svako vozilo koje je tužilac ostvario njihovom prodajom na otpadima. Nižestepeni sudovi gube iz vida činjenicu da je tužena ta koja je izabrala gde će se čuvati oduzeta vozila i poverila ih je firmi „BB“ u ... . Ne može se prihvatiti stav drugostepenog suda da nema uzročno posledične veze između štete nastale na oduzetim vozilima i radnje organa tužene, kao ni stav da bi oduzeta vozila po redovnom toku stvari bila amortizovana usled proteka vremena od devet godina. Činjenica je da su vozila oduzeta privremeno koje je trajalo devet godina, da na strani tužioca nema propusta što je od oduzimanja do podnošenja optužnog predloga prošlo četiri godine, što je postupak trajao neprimereno dugo i što je izgubljena sva dokumentacija i ključevi. Prilikom saslušanja tužioca kao stranke (ročište od 14.11.2018. godine), tužilac se izjasnio da je on vozila prodao kao otpad, ali nije pitan za koji novčani iznos, niti je pozvan da priloži račune. Takođe, tužilac se na tom ročištu izjasnio da je ključeve morao da pravi kod bravara, ali nije pitan da li je naručio ključeve za centralnu bravu ili običnu. Tužilac je priložio predračun za izradu ključeva i za jednu i za drugu varijantu, ali nižestepeni sudovi nisu prihvatili ni jedan, jer su smatrali da to nije dokazano jer tužilac nije izjavio koje je ključeve izradio. U situaciji kada vozila nemaju dokumentaciju i kada se ne mogu registrovati izlišno je da se prave ključevi za centralnu bravu, pa su sudovi bili u mogućnosti da tužiocu dosude troškove za obične ključeve, te se razlozi za nedokazanost ovog dela tužbenog zahteva ne mogu prihvatiti. Propustili su nižestepeni sudovi da pozovu tužioca da se izjasni kakve troškove registracije potražuje. Razlozi za odbijanje ovog dela tužbenog zahteva od strane prvostepenog suda su nejasni, a drugostepeni sud ih i ne obrazlaže. Očigledno je da tužilac nije imao troškove registracije vozila po njihovom preuzimanju, jer ih je prodao na otpadu, pa je stoga nejasan ovaj deo njegovog tužbenog zahteva, a sudovi su bili dužni da to nejasno pitanje raščiste. U konkretom slučaju nastupila je šteta umanjenjem tužiočeve imovine (obična šteta) prema članu 155 ZOO, a tužena je dužna da je nadoknadi na osnovu člana 172. stav 1 i člana 154. ZOO. U nastavku postupka prvostepeni sud će utvrditi visinu štete u skladu sa članom 189. stav 2. ZOO.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić