Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 2088/20 od 14.10.2020. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužilje i umešača delimično usvojio pa je preinačio presudu Osnovnog suda u Bečeju P 103/19 od 04.06.2020. godine, u pobijanom odbijajućem delu iz stava četvrtog izreke tako što je tuženi obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, pored prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 120.000,00 dinara, isplati iznos od još 100.000,00 dinara, odnosno ukupno iznos od 220.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.2020. godine, kao dana presuđenja pa do isplate; da tužilji na ime troškova postupka umesto prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od 187.076,36 dinara, isplati iznos od 218.293,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate; da tužilji na ime troškova takse na izdavanje zapisnika PS Bečej, isplati iznos od 1.190,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate, dok je zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na taj iznos za period od 25.03.2019. godine pa do izvršnosti presude, odbijen; te je u preostalom delu žalba tužilje kao žalba umešača odbijena a prvostepena presuda, u prostalom pobijanom a nepreinačenom delu potvrđena. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 23.800,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev umešača za dosuđenje troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, umešač je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zadobila povrede a njeno vozilo je oštećeno u saobraćajnom udesu koji se dogodio dana 17.11.2016. godine u ..., na raskrsnici ulica Petrovoselski put i Potiske. Tom prilikom, tužilja je upravljala putničkim vozilom marke „...“ dok je umašač na strani tuženog upravljao putničkim vozilom marke „...“. Do saobraćajne nezgode došlo je tako što je putničko vozilo „...“ bilo u fazi skretanja ulevo sa kolovoza ulice Petrovoselski put prema ulici Potiskoj, dok je putničko vozilo marke „...“ bilo u radnji preticanja tužiljinog vozila. U trenutku sudara putničko vozilo marke „...“ se kretalo brzinom od oko 25,0 km/h dok je brzina vozila marke „...“ iznosilo oko 60,0 km/h. Radnjom uključivanja iz ulice Proleterska na kolovoz ulice Petrovoselski put, na bezbednom odstojanju, tužilja nije stvorila opasnu situaciju i nije prouzrokovala nezgodu nego je predmetna saobraćajna nezgoda nastala propustom vozača putničkog vozila „...“ (umešač). Propust umešača ogleda se u radnji preticanja u raskrisnici, na zabranjenom mestu, kada za to nisu postojali bezbedni tehnički uslovi čime je stvorio direktnu opasnu saobraćajnu situaciju i prouzrokovao ovu nezgodu. Pri tom je, vozač putničkog vozila „...“ (umešač), vozio brzinom koja nije bila prilagođena uslovima saobraćaja i većom brzinom od maksimalno dozvoljene brzine za kretanje u naselju a imao je razlog da prilagodi režim vožnje i smanji brzinu kretanja na dozvoljenu. Da je umešač ostao u desnoj traci, do nezgode ne bi došlo čak i da nije kočio i čak i pri toj nedozvoljenoj brzini kretanja, jer bi vozilo tužilje, celim svojim gabaritom izašlo iz desne saobraćajne trake kojom se umešač kretao. Nakon štetnog događaja, tužilja je pregledana od strane lekara hitne medicinske pomoći Doma zdravlja ... i upućena u Urgentni centar KBC Novi Sad, gde joj je konstatovana povreda u vidu preloma zadnjeg dela sedmog vratnog pršljena i nagnječenje mekih tkiva grudnog koša i trbuha, što su teške telesne povrede. Zbog zadobijenih povreda, tužilja je prva tri sata trpela bolove srednje jakog intenziteta koji su se tokom sledećih 18 časova smanjivali i bili srednjeg intenziteta. Tokom hospitalizacije imala je stalne bolove u vratu, grudnom košu i trbuhu srednjeg intenziteta, a sledećih 7 dana bolovi su bili stalni, srednjeg intenziteta i trajali su do skidanja imobilizacije za vrat. Do kraja fizikalnog lečenja imala je povremene bolove u vratu srednjeg intenziteta pri određenim vežbama i pokretima. Sada ima povremene bolove u vratu prilikom naglih pokreta i na promenu vremena, slabog intenziteta. U trenutku i u minutima po udesu osećala je opšti strah od opasnosti po život i telesni integritet jakog intenziteta koji je, nakon spornog događaja, brzo opao na srednji stepen. Nakon što je uvidela da nema znakova spoljašnjih povreda i druge smetnje, intenzitet straha od posledica povreda je počeo da jenjava do slabog stepena i kao takav se održavao tokom transporta do više ustanova, Ugrentnog centra u Novom Sadu i do saopštavanja rezultata dijagnostičkog postupka te ukazivanja stručne traumatološke pomoći. Pozne strahove ima pri ponovnom preživljavanju štetnog događaja, tokom sanjanja ili prilikom podsećanja, intenzivnije prvih meseci. U vidu teskobe, trajno perzistira, do današnjih dana, strah u obliku opisanih poznih pojava. Zbog pretrpljenih povreda kod tužilje je došlo do napetosti mišića vratnog segmenta kičme, smanjenja pokretljivosti vratnog dela kičme lakog do srednjeg stepena, nemogućnosti brzog okretanja glave, nemogućnosti dužeg držanja glave, to jest vrata, u savijenom ili opruženom stanju, nemogućnost dužeg hodanja, opterećenja, vožnje, rada za računarom ili čitanja, prećenih bolovima i glavoboljama što je dovelo do trajnog umanjenja njene životne aktivnosti od 10%. Za potrebe lečenja zbog zadobijene povrede, tužilja je platila i to: 16.031,00 dinar za kupovinu dušeka sa kompresorom i jastuka, po savetu lekara, 1.028,00 dinara, 1.012,70 dinara i 862,40 dinara za kupovinu sterilne gaze, kesten gela i propisanih lekova; 2.000,00 dinara na ime merenja gustine koštane mase u Banji Kanjiži i 50.754,00 dinara na ime produžene rehabilitacije u Stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi Banja Kanjiža. Takođe je imala putne troškove povodom odlaska na lečenje na relaciji ... – Kanjiža – ... i ... – Novi Sad – ... u ukupnom iznosu od 17.300,00 dinara. Imala je i troškove na ime takse za izdavanje zapisnika PS Bečej u iznosu od 1.190,00 dinara. Takođe je pretrpela materijalnu štetu koja se ogleda u troškovima popravke putničkog vozila marke „...“ koje je oštećeno u predmetnoj saobraćajnoj nesreći, a visina štete iznosi 98.918,30 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud, preinačenjem prvostepene presude, tuženog obavezao da tužilji na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti isplati iznos od 220.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude, potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da tužilji naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha u iznosima od po 90.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i u delu za naknadu materijalne štete, sa pripadajućom kamatom.

Odredbom člana 941. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koje odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu, shodno stavu 2. te odredbe Zakona.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja.

Novčana naknada nematerijalne štete propisana je odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi prvičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

U konkretnom slučaju, tužilja je pretrpela kako nematerijalnu štetu (umanjenje životne aktivnosti bol i strah) tako i materijalnu štetu (na vozilu, za lečenje i u vezi sa lečenjem), krivicom osiguranika tuženog, pa je tuženi dužan da joj pričinjenu štetu naknadi.

Neosnovani su navodi revizije umešača da su nalazi sudskih veštaka soabraćajne struke neprihvatljivi jer je on pokušao da izbegne sudar u situaciji kada je tužilja preduzela rizičan i nagli manevar, skretanjem ulevo. Suprotno navodima revidenta, nižestepeni sudovi su utvrdili da je umešač preticao tužiljino vozilo na zabranjenom mestu, kada za to nisu postojali bezbedni tehnički uslovi i takvim postupanjem stvorio direktno opasnu saobraćajnu situaciju što znači da je on, a ne tužilja, prouzrokovao predmetnu saobraćajnu nezgodu. Zbog toga se navodima revizije umešača neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić