Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog posutpka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 08.12.2018. godine oko 20,30 časova otpratio unuku, a po povratku nije mogao da uđe u kuću u kojoj živi, jer je ispred kapije bilo parkirano kombi vozilo u vlasništvu tužene, tako da je bilo blokiralo otvaranje kapije. Tužilac je pokušao da dozove vlasnika vozila, a kako u tome nije uspeo zamolio je prolaznika da pozove policiju. Službenici policije su sačinili Službenu belešku u 22,10 časova, u kojoj je konstatovano da je vozilo nepropisno parkirano, fotografisano je lice mesta i izdat prekršajni nalog. Nakon višesatnog stajanja na ulici i čekanja u garaži, tužilac je počeo da oseća hladnoću, strah i uznemirenost, bubnjanje u glavi i gušenje, a oko 03,00 časova posle ponoći je sreo komšiju koji mu je ponudio da uđe u njegov stan, na šta je tužilac pristao. Izmerio je pritisak i šećer u krvi, zagrejao se, ali redovnu terapiju te večeri nije uzeo. U ranim jutarnjim časovima krenuo je ka svojoj kući kada parkirano vozilo tužene nije zatekao, ušao je u kuću, uzeo terapiju lekovima i inhalirao se. Tužilac je rođen 1955. godine i u vreme opisanog događaja je bolovao od povišenog pritiska, šećerne bolesti i astme, a spornog dana je na sebi imao džemper i papuče. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra Borisa Golubovića od 21.02.2022. godine utvrđen je intenzitet i trajanje straha kod tužioca. Strah je počinjao blago, kada je tužilac uočio parkirani kombi i uvideo da je loše obučen, a protekom vremena je polako rastao. Nešto manjeg intenziteta je bio po dolasku policije u nadi da će rešiti problem, a potom je počeo ponovo raste dok je tužilac tokom noći čekao u garaži, da bi se smanjivao kada se utoplio kod komšije. Strah kod tužioca je trajao i zbog brige da je narušio zdravlje, taj dan i naredna tri- četiri dana blago u trajanju od 10-15 minuta, a nakon toga se strah povukao u potpunosti. Prilikom odlaska kod lekara nisu utvrđena pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja tužioca.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i ocenio da tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u vidu pretrpljenog straha nije osnovan, zbog čega je prvostepenu presudu u ovom delu preinačio.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima propisano je, između ostalog, da će sud za pretrpljeni strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina straha i njegovo trajanje to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu. Prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Izvedenim dokazima u postupku utvrđeno je da je tužilac spornom prilikom trpeo strah različitog intenziteta, od blagog do jakog, ali je pravilna ocena o opravdanosti novčane naknade za ovaj vid nematerijalne pštete uslovljena ne samo intenzitetom straha, već i njegovim trajanjem. Tužilac je spornom prilikom trpeo kratkotrajni strah visokog intenziteta u trajanju od sat vremena, koji se nakon toga do kraja večeri i naredna tri-četiri dana pojavljivao na kratak period u blagom intenzitetu. Kod takvog stanja stvari, i po oceni Vrhovnog suda, činjenice o jačini i trajanju straha kod tužioca ukazuju na laki stepen pretpljenog straha koji ne opravdava dosudu novčane naknade niti svrhu naknade nematerijalne štete za ovaj vid štete, te bi dosuđivanje naknade po tom osnovu bilo protivno cilju kome naknada služi. U sklopu navedenog pravilnog zaključka drugostepenog sua govori i činjenica da tužilac strahujući za svoje zdravlje zbog nepopijene redovne terapije nije iste večeri potražio lekarsku pomoć, što bi kako je to procenio drugostepeni sud bilo očekivano ponašanje u slučaju intenzivnog straha od pogoršanja zdravastvenog stanja.

Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Revizijom se stavlja primedba na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković