Presudom Apelacionog suda Novom Sadu Gž2 370/24 od 11.07.2024. godine stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena, a žalba tužioca delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1979/2022 od 10.04.2024. godine preinačena u odbijajućem delu odluke tako što je obavezan tuženi da na ime svog dela doprinosa izdržavanju maloletnog AA pored dosuđenog iznosa od 10.000,00 dinara, za period od dana podnošenja tužbe 19.12.2022. godine do dana presuđenja 10.04.2024. godine plaća još iznos od 8.000,00 dinara, ukupno 18.000,00 dinara mesečno, na način utvrđen stavom prvim izreke prvostepene presude, dok je presuda potvrđena u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da privremenom zastupniku tuženog na ime troškova žalbenog postupka isplati 27.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 27.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev maloletnog tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23, u daljem tekstu: ZPP), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona parničnom postupku, na koju se neosnovano ukazuje revizijom tužilje, a koja bi mogla biti od uticaja na drugačiju odluku suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 2574/2012 od 19.09.2013. godine, razveden je brak zakonske zastupnice tužioca i tuženog, te je tužilac (rođen 2010. godine) poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a tuženi je obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje plaća iznos od 50 evra mesečno. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 724/13 od 10.12.2013. godine presuda je preinačena, tako što je tuženi obavezan da plaća mesečno 8.000,00 dinara. U vreme donošenja ove odluke tužilac je išao u državni vrtić, a sada pohađa sedmi razred osnovne škole. Ukupne mesečne potrebe tužioca sada iznose 68.972,00 dinara. Tužilac živi sa majkom u stanu koji je vlasništvo njene majke, odnosno tužiočeve babe, zajedno sa njenim roditeljima, a njen otac (deda tužioca) ostvaruje penziju od 30.000,00 dinara, dok je majka (baba tužioca) zaposlena i ostvaruje zaradu od 50.000,00 dinara, pri čemu roditelji zakonske zastupnice tužioca plaćaju režijske troškove. Zakonska zastupnica tužioca je u vreme donošenja prethodne odluke primala dečiji dodatak od 5.000,00 dinara mesečno, koji sada ne prima, ali je zaposlena i ostvaruje mesečnu zaradu od 50.000,00 dinara, a osim toga obavlja i povremene poslove organizovanja prezentacije ... od čega godišnje ostvaruje oko 20.000,00 dinara. U svom vlasništvu ne poseduje nepokretnost, od pokretnih stvari poseduje jedan automobil. Pored tužioca nema obavezu izdržavanja drugih lica. Tuženi je po zanimanju ..., zdrav je i radno sposoban, a u vreme donošenja prethodne odluke živeo je u braku sa GG, sa kojom je u to vreme imao jedno maloletno dete, a sada imaju ukupno troje dece, pri čemu je njihova zajednica prekinuta u januaru 2023. godine, a deca iz njegovog drugog braka su ostala da žive sa majkom, dok je postupak za razvod braka u toku. Dok su živeli u zajednici tuženi je ostvarivao prihode tako što je radio poslove adaptacije stanova, iako se formalno vodio kao nezaposleno lice, na koji način je ostvarivao od 2.000 – 3.000 evra mesečno. Nema nepokretne imovine u svom vlasništvu. Tuženi sada živi i radi u inostranstvu, a njegova supruga GG, kao i njihovo troje dece nemaju kontakt sa njim. Mesečne potrebe za njegovu maloletnu decu iz drugog braka su za dvoje dece po 25.000,00 dinara, a za jedno dete 15.000,00 dinara, pri čemu tuženi ne doprinosi njihovom izdržavanju, a njegova supruga ostvaruje mesečnu zaradu od 120.000,00 dinara. Od donošenja prethodne odluke, tuženi je redovno doprinosio izdržavanju tužioca u mesečnom iznosu od 8.000,00 dinara, dok na drugi način nije doprinosio izdržavanju, pri čemu nije održavao nikakve kontakte sa tužiocem, a od faktičkog prekida zajednice života sa sadašnjom suprugom, nije plaćao izdržavanje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da doprinosi izdržavanju maloletnog AA iznosom od 10.000,00 dinara, počev od dana podnošenja tužbe 19.12.2022. godine do dana presuđenja, a od dana presuđenja 10.04.2024. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi u mesečnom iznosu od 18.000,00 dinara, shodno odredbi člana 160. stav 1, 2. i 3. Porodičnog zakona, nalazeći da su se okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna presuda izmenile utoliko što su se potrebe maloletnog tužioca povećale s obzirom da je porastao, dok je sa druge strane tuženi postao otac još troje maloletne dece.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je visina mesečnog izdržavanja koju bi tuženi trebao da plaća maloletnom tužiocu 18.000,00 dinara, ali da je za period od dana podnošenja tužbe 19.12.2022. godine pa do dana presuđenja 10.04.2024. godine pogrešno ocenio da bi obaveza tuženog trebala iznositi 10.000,00 dinara mesečno, s obzirom da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tuženi u tom periodu doprinosio izdržavanju maloletnog tužioca u iznosu od 8.000,00 dinara mesečno. U toku postupka utvrđeno je da je tuženi prestao da plaća doprinos za izdržavanje tužioca kada je prestala zajednica života sa njegovom drugom suprugom GG, januara meseca 2023. godine, zbog čega se ne može smatrati da je tuženi obaveze ispunjavao u periodu od podnošenja tužbe do dana presuđenja, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. Stoga je drugostepeni sud preinačio pobijanu odluku tako što je obavezao tuženog da pored iznosa od 10.000,00 dinara, dosuđenih prvostepenom presudom, za period od dana podnošenja tužbe 19.12.2022. godine pa do dana presuđenja 10.04.2024. godine, plaća iznos od još 8.000,00 dinara, odnosno ukupno 18.000,00 dinara, na način određen pobijanom presudom, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da na ime mesečnog izdržavanja plaća maloletnom tužiocu 18.000,00 dinara počev od dana presuđenja 10.04.2024. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o visini obaveze tuženog u izdržavanju njegovog maloletnog deteta, ovde tužioca, kao i periodu na koji se dosuđena visina izdržavanja odnosi.

Prema odredbi člana 67. Porodičnog zakona, pravo je ali i dužnost roditelja da se staraju o deci, dok prema članu 75. i 160. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja (član 160. stav 2.) dok mogućnost roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavisi od njihovim prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njihovih ličnih potreba, ali i obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje (član 160. stav 3. Porodičnog zakona).

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud, u kontekstu navedenih zakonskih odredbi, pravilno ocenio utvrđene činjenice koje su od uticaja na odluku o visini doprinosa tuženog u izdržavanju njegovog maloletnog deteta, ovde tužioca, kao i perioda na koji se ta visina izdržavanja odnosi. Navodi revizije tuženog kojima se ukazuje da je određeni novčani iznos previsoko odmeren, kao i o ostalim okolnostima koje se pre svega tiču mogućnosti tuženog, kao dužnika izdržavanja, su neosnovani. Sudovi su prilikom odmeravanja visine doprinosa izdržavanja imali u vidu da tuženi ima još troje maloletne dece, ali da visina doprinosa ne može biti niža od odmerenog iznosa, što je i po oceni revizijskog suda. Tuženi je zdrav i radno sposoban, u životnoj dobi od 37 godina, te je dužan da u cilju ispunjavanja zakonske obaveze izdržavanja tužioca, aktivira sve svoje potencijale i obaveze prema njemu udovolji, pa i na teret obima zadovoljenja sopstvenih potreba. Živi u inostranstvu i ima mogućnost da ostvaruje prihode kojima će delimično da podmiri troškove izdržavanja tužioca, te imajući u vidu i ostale utvrđene činjenice, kao i da njegova bivša supruga, zakonska zastupnica tužioca, takođe doprinosi izdržavanju zajedničkog deteta, čije potrebe su nesporno u međuvremenu povećane, s obzirom da je visina prethodnog doprinosa za izdržavanje utvrđena u vreme kada je tužilac bio u vrtiću, dok je sada dete koje pohađa sedmi razred osnovne škole čije su potrebe sada znatno veće, Vrhovni sud nalazi da je tuženi u mogućnosti da doprinosi izdržavanju tužioca, u visini odmerenog doprinosa izdržavanja koja neće ugroziti njegovu egzistenciju.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza, što predstavlja razlog zbog kojih se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud ne obrazlaže detaljno saglasno članu 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković