Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), s obzirom da su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 05.05.2016. godine vozilom marke „...“ reg. oznake ... ...-..., registrovanim na tuženog, je u ... upravljao umešač BB, koji ga je parkirao u crvenoj zoni. U 15:37:41 časova je poslao SMS poruku u cilju plaćanja usluge parkiranja u trajanju od 60 minuta. Nakon isteka ovog vremena nije platio uslugu parkiranja za još 60 minuta.

Kontrolor parking servisa na licu mesta nije zatekao korisnika vozila, pa kako je utvrdio da za vozilo nije plaćena karta parkiranja, u 16:45:43 časova je izdao nalog za plaćanje dnevne karte u iznosu od 900,00 dinara i pričvrstio ga za prednje vetrobransko staklo.

Umešač je 13 minuta nakon što je isteklo vreme plaćenog parkiranja, tačnije u 16:50:51 časova poslao SMS poruku radi produžetka korišćenja parking mesta, ali mu je od strane tužioca poslat povratna poruka da je za vozilo izdata dnevna karta parkiranja sa rokom važenja 24 sata, odnosno do 06.05.2016. godine do 16:45 časova.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz Zakona o komunalnim delatnostima i Odluke o javnim parkiralištima Grada Niša („Službeni list Grada Niša“ broj 2/12 i 10/15), citirano u obrazloženju presude i ocenio da je tuženi kao vlasnik vozila, u obavezi da tužiocu isplati dug po osnovu troškova parkiranja. Prema datim razlozima tužilac nije u obavezi da u svakom konkretnom slučaju utvrđuje ko koristi vozilo koje je parkirano na javnom parkiralištu bez plaćene naknade. U situaciji kada se vozač prilikom izdavanja doplatne parking karte ne zatekne na licu mesta, korisnikom parkinga se smatra lice koje je u zvaničnoj evidenciji MUP-a upisano kao vlasnik vozila. Zbog navedenog prvostepeni sud je ocenio neosnovanim istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, pa je rešenje o izvršenju održao na snazi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio, kao neosnovan. Prema izraženom stanovištu kritičnom prilikom je vozilom tuženog upravljao umešač kao vozač, na koji način je on zasnovao ugovorni odnos sa tužiocem započinjanjem korišćenja parkirališta i plaćanjem naknade za parkiralište. Stoga, kako tuženi nije bio korisnik parkirališta on nije zasnovao ugovorni odnos sa tužiocem, shodno čemu nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Tužilac je pravno lice kome je povereno upravljanje javnim parkiralištima na teritoriji Grada Niša i u smislu Zakona o komunalnim delatnostima i Odluke o javnim parkiralištima Grada Niša ovlašćen je da vrši naplatu usluge parkiranja i da, u situaciji kada korisnik parkirališta postupa protivno odredbama navedene odluke, na licu mesta naplaćuje i doplatnu naknadu propisanu njegovim cenovnikom.

U konkretnom slučaju, tužilac je preko svojih ovlašćenih lica za vršenje nadzora utvrdio da je dana 05.05.2016. godine, vozilo marke „...“ , reg. oznake ... ....-..., u 16:45:43 časova, bilo parkirano na javnom parkiralištu bez plaćene parking karte.

Prema odredbi člana 9. stav 2. Odluke o javnim parkiralištima Grada Niša korisnikom parkirališta smatra se vozač (korisnik vozila) ili vlasnik, u situaciji kada vozač nije identifikovan.

Kod utvrđene činjenice da je spornom prilikom vozilom upravljao i na javnom parkiralištu parkirao umešač BB, a da nije zatečen odnosno identifikovan na licu mesta prilikom kontrole plaćanja usluge parkiranja, to je pravilnom primenom materijalnog prava na tuženom, kao vlasniku vozila, obaveza plaćanja doplatne karte. Tuženi nije pravno relevantnim dokazima dokazao da nije vlasnik vozila, a činjenica da se vozilo za koje se traži naplata doplatne karate nalazilo u posedu umešača može biti od uticaja samo na pravo tuženog kao vlasnika vozila da se za obavezu plaćanja doplatne karte regresira od korisnika vozila po osnovu pravnog osnova po kome se vozilo nalazilo kod umešača.

Iz navedenih razloga tuženi kao vlasnik vozila za koje je izdata doplatna karta jeste pasivno legitimisan u pogledu isplate doplatne karte za korišćenje parking mesta, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud, stavom drugim izreke, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163.ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudske takse na odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, što ukupno iznosi 21.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama roškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. ZPP doneta odluka kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić