Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 297/24 od 27.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca (greškom navedeno da se odbija i žalba tužilje-protivtužene), te je prvostepena presuda potvrđena u stavovima trećem i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda ukinuta je u stavovima prvom, četvrtom, petom, šestom i devetom izreke i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu prvom izreke, tuženi-protivtužilac blagovremeno je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Na reviziju tuženog-protivtužioca, tužilja-protivtužena je blagovremeno odgovorila.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog-protivtužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. i 229. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom. Odluku o tome koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica drugostepeni sud donosi samo ukoliko je otvorio rasravu, dok se pravilo o oceni dokaza pred drugostepenim sudom primenjuje samo kada se drugostepena presuda donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ...2016. godine i to po dozvoli suda jer je tužilja u vreme zaključenja braka bila maloletna. Po zaključenju braka, živeli su u porodičnoj kući tuženog sve do 12.06.2023. godine kada je tužilja napustila bračnu zajednicu. U njihovom braku rođeno je dvoje zajedničke maloletne dece, i to sin VV 2016. godine i kćerka GG 2021. godine. Maloletna deca od prestanka bračne zajednice stranaka žive sa tuženim u ..., dok tužilja živi u ... . Lične odnose sa maloletnom decom tužilja je održavala na osnovu privremene mere određene rešenjem od 23.10.2023. godine, a koja je izmenjena rešenjem od 22.02.2024. godine.

Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad „Borovnjak“ iz Kuršumlije, u najboljem interesu maloletne dece jeste da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Prema nalazu i mišljenju komisije veštaka Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja u Nišu, oba roditelja poseduju roditeljske kapacitete. Međutim, otac ne prepoznaje u dovoljnoj meri potrebu dece za majkom. Mišljenje je komisije i da je neophodno prekinuti uočeni negativni uticaj sredine u kojoj deca dominantno borave prema majci, jer nije u interesu dece i negativno će se ispoljiti na psihički razvoj kako dečaka tako i devojčice. Za pravilan psihički razvoj dece potrebno je usvajanje pozitivnih slika o roditeljima. U protivnom, to može dovesti do psihičkkog poremećaja kod maloletne dece, kako aktuelno u sadašnjem razvoju dece, tako i u adolescenciji i u odraslom dobu.

Uzimajući u obzir uzrast i potrebe dece u aktuelnoj razvojnoj fazi u kojoj su ona još uvek usmerena na majku, a zasnivajući svoju odluku na mišljenju organa starateljstva koji se o tom pitanju izričito i izjasnio, te rukovodeći se najboljim interesom maloletne dece, nižestepeni sudovi su odlučili da maloletnu decu povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Navedena odluka doneta je primenom odredbi članova 67, 77. stav 3, 6. stav 1. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, kao i člana 3. stav 1. i 2. Evropske konvencije o pravima deteta.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pri donošenju odluke o poveravanju maloletne dece na samostalno vršenje roditeljskog prava, pravilno su primenili materijalno pravo jer su se prvenstveno rukovodili njihovim najboljim interesom saglasno svojoj dužnosti propisanoj u članovima 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, koji je ustanovljen iz saglasnih stručnih mišljenja organa starateljstva i komisije sudskih veštaka.

Naime, iako nesporno iz nalaza i mišljenja komisije veštaka proizlazi da roditeljske kapacitete poseduje ne samo majka, već i otac, prema nalazu komisije otac ne prepoznaje u dovoljnoj meri potrebu dece za majkom. Takođe, iz njihovog nalaza i mišljenja proizlazi i da je neophodno prekinuti uočeni negativni uticaj sredine u kojoj deca dominantno borave prema majci, jer nije u interesu dece i negativno će se ispoljiti na psihički razvoj kako dečaka tako i devojčice. Zbog toga, a ne samo zbog uzrasta dece, kako to pogrešno u reviziji tuženi-protivtužilac ističe, u najboljem interesu dece je da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Sve ovo iako je tačno da je komisija veštaka uočila da je otac blizak sa oba deteta, a da majka ispoljava bliskiji i privrženiji odnos prema devojčici, kao i da je dečak privrženiji ocu. Međutim, za razliku od oca, majka prepoznaje potrebu dece za ocem zbog čega deca neće biti u riziku da se otuđe od oca kada majka bude samostalno vršila roditeljsko pravo, u kakvom su riziku deca mogla ostati da su njemu poverena. S druge stranem, poveravanjem dece majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, majka će biti u prilici da uspostavi blizak odnos sa decom ali i da prekine negativni uticaj sredine u kojoj su deca do sada dominantno bila izložena jer su živela sa ocem, ali i upućena na njegovu sestru i roditelje. Zbog svega navedenog, tvrdnje tuženog-protivtužioca u reviziji, i to: da je izmeštanje maloletne dece preveliki stres za decu, da su adekvatno zbrinuta u sredini u kojoj žive i na koju su se navikla od rođenja, da u njegovoj porodici uživaju sav komfor neophodan za njihov uzrast dok je majka s druge strane podstanar, iako tačne, ne mogu dati prednost tuženom-protivtužiocu kao roditelju pri oceni najboljeg interesa maloletne dece.

Tužilja-protivtužena decu nije napustila, kako to neosnovano u svojoj reviziji naglašava tuženi, zbog čega ni odluka da se deca povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, nije dovedena u sumnju. Sa majkom će deca biti u stabilnom i sigurnom okruženju. Tužilja-protivtužena je napustila bračnu zajednicu i već posle nekoliko dana podnela je tužbu za razvod braka, sa zahtevom da se odluči i o vršenju roditeljskog prava. Nakon što je tokom postupka uvidela da je najbolji interes dece da joj oboje budu poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, takav zahtev je i postavila, te ni činjenica da u samoj tužbi nije tražila samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim sinom, ne kompromituje njene roditeljske kapacitete.

Tuženi-protivtužilac u ostalim revizijskim navodima, posredno ili neposredno, osporava činjenično stanje koje po njegovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, navodi revizije vezani za utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. ovog Zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu o vršenju roditeljskog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje-protivtužene za naknadu troškova odgovora na reviziju odbijen je u stavu drugom izreke primenom člana 165. stav 1. ZPP. Odgovor na reviziju prema odredbi člana 411. stav 2. ZPP nije obavezna parnična radnja, zbog čega ovi troškovi nisu bili potrebni, što sud ceni primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković