Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 2438/24 od 10.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu P 586/22 od 22.05.2024. godine, u delu u kom su tužbeni zahtevi tužioca odbijeni, a on obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. istog Zakona, na koju tužilac u reviziji ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke se poznaju dugi niz godina. Tužilac je po zanimanju dipl. pravnik koji je deset godina radio u Opštini ..., kao načelnik za ..., četiri godine kao pravobranilac i kao zamenik sudije za prekršaje u ... . Od 1990. godine je bio direktor štamparije ''Kultura'' u ..., koju je napustio 2008. godine. Potom je sa članovima svoje porodice osnovao firmu ''Agrofeniks'' d.o.o Za potrebe poslovanja te firme, tužilac i njegova supruga su 15.08.2008. godine sa zajmodavcem VV, zaključili pismeni ugovor o zajmu, po kom su od njega pozajmili 95.200 evra uz obavezu vraćanja do 15.08.2009. godine. Tuženi je vlasnik firme ''Nel'' d.o.o. koja posluje dvadesetak godina i bavi se uvozom obuće iz Kine, Turske i Italije. U više navrata, tuženi je pozajmljivao novac tužiocu, a tužilac mu je pozajmice redovno vraćao, pa između njih nije bilo nerazrešenih potraživanja. Tokom 2011. godine tužilac se tuženom obratio rekavši mu da mu je potreban novac za posao sa kablovima za izvoz za Irak i da mu nedostaje 83.000 evra koje se obavezao da tuženom vrati za 3-4 meseca kada izveze ''par kontejnera kablova'', uz uveravanje da mu štamparija ''Kultura'' duguje oko 80.000 evra, o čemu je tuženom pokazao pisanu dokumentaciju. U vreme kada su pregovarali o predmetnoj pozajmici, tuženi je tužiocu ukazao da ima nameru da pravi halu od 600 m2, pa je saopštio tužiocu da mu novac ne može da pozajami na period duži od 3-4 meseca. Tužilac, kao zajmoprimac i tuženi kao zajmodavac su u prisustvu svedoka GG (sin tuženog) i DD (kćerka tužioca) u kancelariji tuženog 12.05.2011. godine u ..., zaključili predmetni ugovor o pozajmici gotovog novca – deviza (evro). U članu 1. Ugovora navedeno je da BB daje pozajmicu od 83.000 evra na rok do 15.09.2011. godine (četiri meseca). U članu 3. Ugovora je navedeno da je ugovor sačinjen u prisustvu zajmotražioca i njegove kćerke kao i zajmodavca i njegovog sina, te da je tuženi predao tužiocu pozajmljeni novac u prisustvu svedoka u apoenima od po 100 evra. Novac je u torbu spremila tužiočeva kćerka, koja je potom napustila kancelariju tuženog. Kako tužilac zajmodavcu VV nije vratio novac na osnovu ugovora od 15.08.2008. godine, te pošto je zajam bio obezbeđen hipotekom, Osnovni sud u Novom Sadu, Sudska jedinica u Bačkom Petrovcu je, 28.03.2012. godine, doneo rešenje I 1320/12 kojim je određena prodaja hipotekovane nepokretnosti. Nakon što je poverilac VV 29.05.2012. godine, delimično namirio svoje potraživanje iz Ugovora o zajmu od 15.08.2008. godine, 28.06.2012. godine sačinjeno je pismeno naslovljeno kao ''predugovor o prenosu udela'' između firme ''Neografija'' (koja je privatizovala štampariju ''Kultura'' u kojoj je tužilac bio direktor) i ''Nel'' d.o.o. kao kupca, čiji je zakonski zastupnik tuženi BB. Tim predugovorom je konstatovano da je ugovornim stranama poznato da je BB, svoje potraživanje od 80.000 evra koje je u vidu pozajmice dao za rešavanje finansijskih problema d.o.o. ''Neografija'' ..., ustupio u korist d.o.o. ''Nel'', čime je ovo pravno lice postalo poverilac d.o.o. ''Neografija'' i da je iznos od 80.000 evra kao pozajmicu, BB isplatio na ruke AA, kao ovlašćenom licu, u veri da pomaže prodavcu. U tekstu je napisano da prodavci prihvataju da je pozajmica izvršena za potrebe privrednog društva ''Neografija'' ... i da će izmiriti ovu obavezu prema kupcu umanjenjem dogovorene kupoprodajne cene za iznos od 80.000 evra. Iz ovog dokaza koji je sačinjen 28.06.2012. godine i koji su potpisali i tužilac i tuženi, utvrđeno je da je tuženi tužiocu isplatio i predao na ruke 80.000 evra, kao pozajmicu. Pisanju i potpisivanju predugovora se pristupilo nakon više od 13 meseca od zaključenja Ugovora o zajmu od 12.05.2011. godine, kada je dug tužioca prema tuženom uveliko dospeo na naplatu, što je još jedna pisana i verodostojna potvrda da tuženi ima novčano potraživanje prema tužiocu koje nije predmet ove parnice već parnice P 52/15, koja je u prekidu. Tuženi je više puta pozivao tužioca da vrati pozajmicu, a tužilac je obećavao da će mu novac vratiti kada supruga i on prodaju zemlju. Opomenom pred tužbu od 11.12.2014. godine tuženi je pozvao tužioca da mu vrati zajam od 83.000 evra, a tužilac zajam nije vratio, pa je BB u svojstvu tužioca podneo tužbu protiv tuženih AA i DD radi solidarnog vraćanja zajma od 83.000 evra. U toku parnice P 52/15, AA je 12.12.2018. godine podneo protivtužbu sa primarnim tužbenim zahtevom za utvrđenje da je Ugovor o zajmu od 12.05.2011. godine apsolutno ništav, kao zelenaški ugovor i eventualnim tužbenim zahtevom za poništaj tog ugovora na osnovu odredbe člana 111. i 112. Zakona o obligacionim odnosima. Parnica P 52/15 je u prekidu od 21.03.2019. godine do okončanja ove parnice. Tuženi nikada nije pretio ni tužiocu, a ni njegovoj kćerki, niti je tužilac prijavljivao tuženog policiji, odnosno nije podnosio krivičnu prijavu. U februaru 2009. godine, tužilac je od ĐĐ, na osnovu pisanog ugovora pozajmio 10.000 evra rekavši mu da mu je novac potreban za posao, a nudio je plaćanje kamate od 20% godišnje. Takođe je od LL, u više navrata, uzeo na zajam ukupno 5.000 evra, a od njegove supruge 2012. godine 2000 evra. Novac nije vratio. EE je 2008/2009 godinu po pisanoj priznanici pozajmio tužiocu u dva navrata 7.000 evra, a tužilac pozajmicu nije vratio. Nakon odlaska iz štamparije, tužilac je od novog direktora štamparije ŽŽ pozajmio 1.600 evra a novac mu nije vratio. Tokom 2011. godine tužilac je od ZZ uzeo na zajam 3.500 evra, koji iznos nije vratio. Od brata II tužilac je 2010. godine, u više navrata uzeo oko 12.500 evra, a od brata JJ 500 evra i novac nije vratio. Tužilac je uzimao novac i od drugih lica, čiji identitet nije hteo da otkrije. Prema tužiocu potraživanje od 40.000 evra ima i KK, koji je sudu podneo tužbu radi naplate duga.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kako primarni, tako i eventualni tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da predmetni ugovor o zajmu od 12.05.2011. godine nije zelenaški ugovor, jer tuženi prilikom njegovog zaključenja nije koristio stanje nužde, niti teško materijalno stanje tužioca. Suprotno tome, tužilac je taj koji je tražio novac od tuženog na zajam na kratak rok od 3-4 meseca, uveravajući tuženog da ima izvestan izvozni posao sa Iračkom firmom, kao i potraživanja od 80.000 evra prema bivšoj štampariji, u kojoj je bio direktor, uz svesrdno uveravanje tuženog da će mu zajam vratiti u ugovorenom roku. Iz sadržine radnji i postupaka tužioca, sudovi su zaključili da on nije osporavao novčano potraživanje tuženog, već je tražio način kako da ''zatvori finansijsku konstrukciju'', u čemu nije uspeo. Pri tom nema govora o tome da je tužilac lice sa nedovoljnim iskustvom, niti da je u pitanju lakomisleno lice, imajući u vidu da je on dipl. pravnik sa dugogodišnjim radnim iskustvom, kako u struci tako i u privredi. Tužilac nije dokazao da je tuženi za sebe ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa datim zajmom, jer o tome ne postoji nijedan pisani dokaz, naprotiv, tužilac je sve vreme uveravao tuženog da ne treba da strahuje za pozajmljeni novac i da će mu isti vratiti. Čak mu je i ponudio da kupi štampariju po ceni koja gotovo odgovara visini pozajmice (80.000 evra), o čemu direktno svedoči i predugovor koji su tužilac i tuženi potpisali 28.06.2012. godine, a koji posao nije realizovan, jer je izostala saglasnost prodavca. Izvedeni dokazi govore u prilog zaključku o postojanju dužničko-poverilačkog odnosa između tužioca, kao zajmotražioca i zajmoprimca i tuženog, kao zajmodavca, koji je verifikovan potpisivanjem ugovora o zajmu od 12.05.2011. godine, a u kom obligacionom odnosu tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu, dok tuženi jeste, pri čemu nema nikakvih dokaza da je tuženi tužioca prisiljavao da potpiše ugovor o zajmu. U odnosu na eventualni tužbeni zahtev tužioca za poništaj predmetnog ugovora o zajmu, tužilac je prekludiran na osnovu odredbe člana 117. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je protivtužbu podneo 12.12.2018. godine, po proteku rokova za poništaj predmetnog ugovora. Zaključak sudova je da je cilj ove parnice opstrukcija parnice P 52/15, koja je u prekidu od 21.03.2019. godine, do okončanja ovog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Zelenaški ugovor propisan je u odredbi člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg, korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Rušljivi ugovori propisani su odredbom člana 111. istog Zakona, tako što je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volja strana, kao i kad je to ovim Zakonom ili posebnim propisom određeno. U smislu odredbe člana 117. Zakona o obligacionim odnosima, pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude (stav 1.). To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilac koji tvrdi da je predmetni ugovor o zajmu ništav pravni posao jer je zelenaški ugovor, je bio dužan da dokaže da je tuženi koristio stanje nužde ili teško materijalno stanje tužioca, odnosno njegovo nedovoljno iskustvo, lakomislenost ili zavisnost, te da je za sebe ili za nekog trećeg ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa oni što je on tužiocu dao ili učinio, a ništa od navedenog tužilac nije dokazao. Suprotno tome, utvrđeno je da je tuženi tužiocu pozajmio, na kratak rok (3-4 meseca), novčani iznos koji mu tužilac nije vratio, pri čemu se na sličan način tužilac zadužio i kod drugih lica, kojima takođe, novac nije vratio. Objektivni rok za podnošenje tužbe za poništaj predmetnog ugovora je protekao pre podnošenja tužbe. Zbog toga tužilac neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navodima revizije tužioca ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je bez uticaja na odlučivanje, jer revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković