Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2207/23 od 19.10.2023. godine, žalbu tužilje delimično usvojio, delimično odbio, žalbu tuženog odbio, presudu Višeg suda u Subotici 10P 26/22 od 17.05.2023. godine preinačio u delu odluke o parničnim troškovima tako što je povisio iznos troškova dosuđen tužilji na iznos od 488.418,73 dinara, a potvrdio u preostalom pobijanom odbijajućem i usvajajućem nepreinačenom delu, te odbio zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu posebnu reviziju pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – drugi zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Vrhovni sud je po citiranim odredbama ispitao razloge koje tuženi navodi za izuzetnu dozvoljenost revizije i zaključio da nema uslova da dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji. Posebna revizija ne može se izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, što su isključivi razlozi revizije. U reviziji tuženi ističe da je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP. Zatim, navodi da je prekoračen tužbeni zahtev, na način da je odlučeno o nečem drugom od onoga šta je tužilac tražio i to u pogledu lica na koje je usmerena tužba, te dalje da je presuda doneta po tužbi koju je trebalo odbaciti zbog nepostojanja tužbom označenog pravnog lica, prvobitno tuženog.

Sve navedeno su razlozi koji se tiču eventualne povrede odredaba parničnog postupka, što odredbom člana 404. ZPP nije predviđeno kao razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident ne ukazuje na razloge zbog kojih bi bilo potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, niti na potrebu za novim tumačenjem prava.

Kako je navedeno izostalo, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja, po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tuženog je nedozvoljena, po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude kojom je usvojen tužbeni zahtev je iznos od 837.108,00 dinara, što odgovara dinarskoj protivvrednosti iznosa od 7.011,93 evra na dan podnošenja tužbe 16.10.2014. godine (1 evro = 119,9834 din).

Zbog toga je Vrhovni sud odbacio reviziju, kao nedozvoljenu po odredbi člana 413. Zakona o parničnom postupku, u stavu dva izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković