Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.... 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP jer se ne ukazuje na konkretnu zakonsku odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio a to je bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u braku koji je razveden presudom Osnovnog suda u Somboru P2 181/16 od 03.062016. godine. Iz braka imaju dvoje maloletne dece, VV rođenog ... godine, koji je sada učenik sedmog razreda osnovne škole i GG rođenog .... godine, koji je učenik prvog razreda osnovne škole. Presudom o razvodu braka određeno je da će roditelji zajednički vršiti roditeljsko pravo a da će deca živeti na adresi majke, kao i da će se održavanje ličnih odnosa i visina doprinosa za izdržanje regulisati sporazumom roditelja. Kako je došlo do poteškoća u sporazumevanju bivših supružnika, u ovom sporu je pravnosnažnom presudom P2 289/18 od 07.02.2019. godine uređen način održavanja ličnih odnosa dece sa ocem i postavljen zahtev za izdržavanje. Deca žive sa tužiljom u trosobnom stanu koji je kupljen za vreme trajanja braka stranaka na kredit koji otplaćuje tuženi. Visina rate kredita iznosi od 12.000,00 do 13.000,00 dinara mesečno. Dok su stranke imale sporazum o vršenju roditeljskog prava tuženi je plaćao rate za kredit kao i sve režijske troškove za stan, deci je kupovao garderobu, učestvovao u troškovima školovanja maloletnog VV i plaćao ... odnosno vrtić za maloletnog GG. Tužilja je zaposlena i ostvaruje zaradu prosečno mesečno 48.704,74 dinara. Ima finansijsku pomoć svoje majke koja je korisnik penzije od 40.000,00 dinara. Od prestanka zajednice života sa tužiljom tuženi živi kod svojih roditelja koji su takođe penzioneri, u njihovoj kući. Ne učestvuje u režijskim troškovima ali učestvuje u kupovini ogreva, hrane, plaćanju poreza, u mesečnom iznosu od 12.000,00 dinara. Prosečna mesečna zarada tuženog iznosi 84.776,11 dinara. Troškovi ishrane dece iznose po 12.000,00 dinara a sa ostalim troškovima u koje su uračanata i komunalna davanja za domaćinstvo, troškovi školskih i vanškolskih aktivnosti, letovanja, garderobe i higijene, ukupne mesečne potrebe maloletnog VV iznose 32.034,00 dinara a maloletnog GG 30.637,00 dinara. Svaki neparni vikend u mesecu deca provode u domaćinstvu oca a dobijaju i poklone od roditelja tuženog, njegove sestre i druge rodbine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je stao na stanovište da je tuženi u mogućnosti da doprinosi izdržavanju maloletnog VV sa 18% a maloletnog GG sa 15% od zarade koju ostvaruje, uračunavajući u njegov doprinos izdržavanju dece otplatu kredita za stan u kome deca žive sa majkom.

Drugostepeni sud je zaključio da je na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu potreba maloletne dece i mogućnosti tuženog za plaćanje izdržavanja prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo uračunavajući trošak otplate kredita za stan u doprinos tuženog izdržavanju dece, odnosno u njihove mesečne materijalne potrebe, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je povećao obavezu izdržavanja tuženog za još 4% po detetu i obavezao ga da za maloletnog VV plaća 22% a za maloletnog GG 19% od zarade koju ostvaruje.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a članom 160. tog zakona propisani su kriterijumi za određivanje izdržavanja. Po ovoj zakonskoj odredbi, izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Izdržavanje se po pravilu određuje u novcu s tim što se može odrediti i na drugi način ali samo ako se poverilac i dužnik izdržavanja o tome sporazumeju (član 161. Porodičnog zakona). Članom 162. Porodičnog zakona propisana je visina koja po izboru poverioca izdržavanja može biti određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, pri čemu ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

U ovom slučaju pravilno su utvrđene sve činjenice koje su od značaja za pravilnu primenu kriterijuma za određivanje izdržavanja. Imajući u vidu strukturu i visinu ukupnih mesečnih potreba dece prema njihovom uzrastu i ostalim okolnostima koje su od značaja za izdržavanje, visinu zarade koju ostvaruje tuženi, njegove materijalne i stambene prilike, lične potrebe, činjenicu da nema drugih obaveza izdržavanja, kao i obavezu otplate rate za kredit za stan, ceneći i mogućnosti tužilje, pravilno je drugostepni sud primenio citirane odredbe materijalnog prava kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da sa dosuđenim iznosima učestvuje u izdržavanju maloletne dece, pravilno zaključujući da će tuženom ostati dovoljno sredstava za sopstveno izdržavanje i da će na taj način deci biti omogućen najmanje takav nivo životnog standarda kakav i on uživa kao dužnik izdržavanja.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud nepravilno primenio odredbe člana 160. - 162. Porodičnog zakona i da je jedini kriterijum u odlučivanju bila visina njegove zarade a da sve ostale okolnosti, naročito njegova obaveza otplate rate kredita za stan nisu uzete u obzir. Ovo stoga što je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da tuženi ima mogućnosti da daje izdržavanje u većim iznosima od onih koje je odredio prvostepeni sud i da se utvrđena visina izdržavanja po detetu ne može umanjivati zbog rate stana odnosno smatrati njegovim novčanim doprinosom u izdržavanju na način kako je to obračunao prvostepeni sud, jer je otplata kredita za stan u režimu imovinskih odnosa roditelja dece kao bivših supružnika. Nije od uticaja navod revizije da je pogrešno utvrđeno da se radi o bračnoj tekovini pošto se o tome tek vodi spor između stranaka, jer je okolnost da je zarada tuženog opterećena kreditom sagledana u sklopu svih ostalih činjenica na osnovu kojih su utvrđene njegove mogućnosti, pa je odluka o visini izdržavanja pravilna i na zakonu zasnovana.

Takođe, suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud cenio i ostale okolnosti koje ukazuju da je tuženi značajno doprinosio i nenovčanim davanjima izdržavanju dece, kupovinom garderobe, knjiga za školu, plaćanjem drugih troškova, komunalija za stan u kome žive sa majkom, pa je pravilno zaključio da su ova davanja bila na bazi dobrovoljnosti, na osnovu sporazuma koji je bio postignut sa zakonskom zastupnicom dece, koga više nema, te da se deci mora obezbediti redovno mesečno davanje u novcu u cilju zadovoljenja njihovih životnih potreba, koje će biti obavezujuće i neće zavisiti od nahođenja i procene tuženog. Sa navedenih razloga, bez uticaja su na dugačiju odluku i revizijski navodi o troškovima koje tuženi ima za izdržavanje dece u periodima kada ona borave kod njega jer su ti troškovi van okvira troškova za podmirenje svakodnevnih potreba dece koje mora da plaća redovno u određenim mesečnim iznosima.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

S obzirom da je tužilja u žalbenom postupku uspela u pobijanju prvostepene odluke o glavnoj stvari, pravilno je odlučeno i o troškovima drugostepenog postupka primenom člana 153. i 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić