Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložili da se o reviziji odluči kao posebnoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužilaca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao iako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, predmet spora je zahtev pravnih sledbenika lica koje je bilo zaposleno kod tuženog, za isplatu posebne radne stimulacije za sporni period od 2003. do 2007. godine, a po osnovu autorskog prava, kao učesnika u stvaranju određenih sorti ... . Imajući u vidu da se pobijano rešenje drugostepenog suda zasniva na zaključku o neblagovremenosti podnete tužbe tužilaca koji je suprotan postojećoj sudskoj praksi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi propisani citiranom odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj.

Iz izloženih razloga, Vrhovni ksacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo je u smislu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca, pokojni GG, bio je zaposlen na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu sve do ... . godine, kada je preminuo u toku radnog odnosa. Rešenjima nadležnih organa priznati su novostvoreni ..., a kao stvaraoci tih ... registrovani su pravni prethodnik tužilaca i tuženi pri čemu je pravni prethodnik tužilaca učestvovao u stvaranju ... bilo kao oplemenjivač ili kao selekcioner. Na osnovu Pravilnika o radnim stimulacijama, donetog na sednici saveta tuženog dana 29.10.1991. godine, članom 1. je predviđeno pravo autorima i drugim stvaraocima na isplatu posebne naknade za novostvorene sorte i druge vidove stvaralaštva, pri čemu se, u smislu odredbe člana 15. tog Pravilnika, posebna naknada isplaćuje kao autorski honorar na teret materijalnih troškova, a iznos naknade je vezan za vreme isplate i zavisi od visine ličnog dohotka koji autor – stvaralac, ima u vreme isplate, prema rešenju o startnoj visini ličnog dohotka. Tuženi je, u odgovoru na tužbu, između ostalog istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca, imajući u vidu da su oni tužbu sudu podneli dana 30.12.2013. godine, a da tužbenim zahtevom traže isplatu autorske naknade za period do 18.07.2007. godine, nakon što je protekao subjektivni i objektivni rok zastarelosti propisan odredbom člana 41. Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti („Službeni glasnik RS“ broj 41/2009...88/2011), koji propisuje rok od tri godine od dana saznanja za povredu prava oplemenjivača, za podnošenje tužbe nadležnom sudu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilaca delimično usvojio i tuženog obavezao da im isplati posebnu radnu stimulaciju za period od 2003. godine do 2007. godine, jer je zaključio da je osnov potraživanja tužilaca sticanje bez osnova, pa se na ocenu prigovora o zastarelosti primenjuje opšti rok zastarevanja od 10 godina pripisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Deo tužbenog zahteva tužilaca kojim su tražili isplatu posebne radne stimulacije za 2002. godinu, sa pripadajućom kamatom, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan, pošto je zaključio da je potraživanje za tu godinu zastarelo, imajući u vidu da su tužioci tužbu sudu podneli dana 30.12.2013. godine.

Drugostepeni sud je, pobijanim rešenjem, žalbu tuženog usvojio, ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka, a tužbu tužilaca je odbacio jer je zaključio da Zakon o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja („Službeni list SFRJ“ broj 34/81...20/99), Zakon o patentima („Službeni list SRJ“ broj 15/95...35/95), Zakon o patentima („Službeni list SCG“ broj 32/04 i „Službeni glasnik RS“ broj 115/06) i Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti („Službeni glasnik RS“ broj 41/09 i 88/11), sadrže odredbe o rokovima za podnošenje tužbe za naknadu štete za zaštitu prava pronalazača – oplemenjivača, pa tako određuju da se tužba za povredu pronalaska, odnosno patenta, može podneti u roku od 3 godine od dana saznanja za povredu i učinioca, ali ne posle isteka roka od 5 godina od dana učinjene povrede, dok važeći Zakon o patentima („Službeni glasnik RS“ broj 99/11...66/19), sadrži identičnu odredbu o rokovima za podnošenje tužbe zbog povrede prava, s tim što određuje rok za podnošenje tužbe i u situaciji kada se povreda prava vrši u kontinuitetu, tako što određuje rok od 5 godina od dana poslednje učinjene povrede. Drugostepeni sud je zaključio da su rokovi propisani navedenim Zakonima procesno pravni – prekluzivni, što znači da je tužba tužilaca podneta nakon proteka tih rokova, pa je neblagovremena.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Tužbeni zahtev tužilaca zasniva se na činjenici da njima, kao naslednicima pokojnog profesora GG, pripada radna stimulacija za autorski doprinos ostvaren od prodaje ... u iznosima priznatim tada važećim Pravilnicima tuženog. Dakle, ne radi se o povredi prava oplemenjivača (odredba člana 40. Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 41 od 02.06.2009. godine), niti o povredi prava na pronalazak (odredba člana 121. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja objavljenom u „Službenom listu SFRJ“ broj 34/81), kao ni o zaštiti autorskog prava (odredba član 95. Zakona o autorskom pravu objavljenom u „Službenom listu SFRJ“ broj 19 od 14.04.1978. godine), kako je pogrešno zaključio drugostepeni sud. Osnov potraživanja tužilaca nije naknada štete nego isplata autorskog honorara, pa je drugostepeni sud pogrešno zaključio da je tužba tužilaca neblagovremena i pobijanim rešenjem je odbacio.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud ocenom navoda žalbe tuženog, pravilnom primenom materijalnog prava donese novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić