Protiv drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi „Mah – eh“ DOO je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci i njihovi pravni prethodnici sada pok. OO i PP su u toku 2005. i 2006. godine podneli prijave o oduzetoj imovini Republičkoj direkciji za imovinu. Delimičnim rešenjima Agencije za restituciju područne jedinice Novi Sad od 21.10.2015. godine i 15.01.2016. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, tužiocima i sada pok. OO, između ostalog, na spornoj poslovnoj prostoriji površine 82,50 m2 u prizemlju objekta upisanog kao stambena zgrada broj 1, na katastarskoj parceli .. u listu nepokretnosti .. KO ..., koja je vlasništvo Republike Srbije, a pravo korišćenja je uknjiženo na Grad Suboticu. Radi se o imovini oduzetoj bivšim vlasnicima RR sa 21/48 dela, SS sa 13/48 dela i BB sa 8/48 dela rešenjem Skupštine opštine Subotica – Odeljenje za finansije od 25.03.1964. godine. Povodom prijave tužilaca za vraćanje oduzete imovine, Gradsko javno pravobranilaštvo je navelo da se u stambeno-poslovnoj zgradi na parceli .. nalaze dva poslovna prostora, od kojih je prostor površine 81,43 m2 u državnoj svojini Republike Srbije sa pravom korišćenja Grada Subotice, i poslovni prostor površine 84,65 m2 u svojini tuženog „Mah – eh“ DOO Subotica, te da podnosioci zahteva osnovano potražuju predmetnu nepokretnost nacionalizovanu ranijim vlasnicima na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, rešenjem od 25.03.1964. godine. Navedeno je da iz nalaza veštaka i dokumentacije proizilazi da je navedeni poslovni prostor podoban za naturalnu restituciju. Tužiocima je predmetni poslovni prostor vraćen navedenim pravnosnažnim rešenjem Gradske uprave Grada Subotice od 31.08.2011. godine eksproprisana je uz naknadu parcela .. u listu nepokretnosti ... KO ..., zemljište pod zgradom i uz zgradu ukupne površine 0,6 a, 04 m2 u vlasništvu tuženog „Mah – eh“ DOO, u korist Grada Subotice, radi formiranja ulice, uz prethodno utvrđivanje javnog interesa za ovu eksproprijaciju rešenjem Vlade Republike Srbije iz 2010. godine. Određeno je da će se naknada za eksproprisanu nepokretnost odrediti u posebnom postupku po pravnosnažnosti rešenja. U postupku naknade za eksproprisanu nepokretnost, održana je usmena rasprava radi postizanja sporazuma o naknadi dana 21.09.2011. godine, kada je zaključen pobijani sporazum između tuženih po kome se Republika Srbija kao vlasnik i Grad Subotica kao nosilac prava korišćenja obavezuju da na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost u listu nepokretnosti .. KO ... parcela .. ukupne površine 06 a, 04 m2, koja je eksproprisana rešenjem od 31.08.2011. godine, a čiji je raniji vlasnik „Mah – eh“ DOO iz Subotice, prenese pravo svojine na navedeno preduzeće na poslovnom prostoru na adresi ... broj .., površine 20,33 m2 na parceli .. KO ... u svojini Republike Srbije sa pravom korišćenja Grada Subotice, i na poslovnom prostoru na adresi ... broj .., površine 84,65 m2, na parceli .. KO ..., takođe u svojini Republike Srbije sa pravom korišćenja Grada Subotice, uz saglasnost da se ovo preduzeće upiše kao vlasnik u javnoj knjizi. Utvrđeno je da zakonski zastupnik tuženog preduzeća nije imao saznanja o postupku prijavljivanja i vraćanja oduzete imovine, odnosno da je sporni poslovni prostor predmet zahteva za vraćanje oduzete imovine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da je ništav sporazum zaključen između tuženih na zapisniku o usmenoj raspravi vođenoj od strane Sekretarijata za građevinarstvo i imovinu, Služba za imovinsko-pravne poslove Gradske uprave Grada Subotice dana 21.09.2011. godine.

Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je pobijani sporazum kojim je tuženo preduzeće steklo pravo svojine na spornom poslovnom prostoru, donet u upravnom postupku i ima sva obeležja poravnanja, u smislu člana 124. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ 30/2010) važećem u vreme zaključenja sporazuma, te da predstavlja ugovor čijim je zaključenjem okončan upravni postupak utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sa dejstvom odluke nadležnog državnog organa, na osnovu koje je tuženo preduzeće steklo pravo svojine na predmetnom poslovnom prostoru dana 21.09.2011. godine zaključenjem ovog sporazuma, u skladu sa članom 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Pobijani sporazum nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Tuženo preduzeće je dana 21.09.2011. godine na osnovu navedenog sporazuma steklo pravo svojine na predmetnom lokalu, a Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju stupio je na snagu 06.10.2011. godine („Službeni glasnik RS“ 72/2011), kojim je članom 10. proklamovano načelo zaštite sticaoca, tako što sticalac imovine koji je nakon podržavljenja imovine u skladu sa zakonom stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari i njegova stečena prava ne mogu biti povređena. Zato je pravilan zaključak drugostepenog suda da nema mesta primeni odredbe člana 62. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji propisuje zabranu otuđenja i oprerećenja podržavljene imovine, jer se odredba primenjuje od dana stupanja na snagu tog zakona.

Suprotno navodima revizije, nije od značaja to što je u momentu zaključivanja predmetnog sporazuma Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju bio u skupštinskoj proceduri kod Narodne skupštine, jer ta činjenica ne ukazuje na nesavesnost tuženih koji su sporazum zaključili. Neosnovan je revizijski navod da je pobijani sporazum ništav zbog nezakonitog postupanja nadležnog organa uprave koji je bio dužan da odbije zaključivanje predloženog sporazuma kao suprotnog članu 58. Zakona o eksproprijaciji, te da je njime povređeno pravo tužilaca na imovinu zajemčeno članom 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, tužioci nisu lišeni prava na imovinu nemogućnošću naturalne restitucije, već svoje pravo mogu ostvariti novčanim obeštećenjem, u smislu čl. 30. – 38. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale revizijske navode i utrdio da nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić