Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 460/21 od 01.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati neisplaćene razlike između isplaćene i zarade po PKU po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I.br. 1922/15 od 06.02.2016. godine, kao i iznose bliže određene u ovom stavu izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja drugostepene presude sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i dr), ali i odlukama Ustavnog suda donetim u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kojem je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku (odluke Už 8232/2015 od 24.11.2015. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao izvršni poverilac podnela predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika AD FRA Čačak i dr. radi naplate novčanog potraživanja - neisplaćene razlike zarade, dosuđenog izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 846/03 od 17.11.2008. godine. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju I 1922/15 od 06.01.2016. godine koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi plenidbe novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika. Izvršenje tim sredstvom nije sprovedeno jer na računu izvršnih dužnika nije bilo dovoljno sredstava. Određeno je drugo sredstvo izvršenja - popis, procena i prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika „Fabrika reznih alata - FRA“ AD iz Čačka, s`obzirom da je izvršni postupak prekinut u odnosu na druge izvršne dužnike koji su prestali da postoje kao pravna lica. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4.I. broj 148/18 od 15.05.2018. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I 1922/15 usvojen je i prigovor tužilje i utvrđeno da joj je u označenom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istim rešenjem naloženo je sudiji koji postupa u predmetu izvršenja da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u roku ne dužem od četiri meseca. Izvršni postupak je i dalje u toku, a tužilja svoje potraživanje nije ni delimično naplatila. Tužena je sa 57,64% akcija većinski vlanik u AD FRA Čačak.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je potvrdio presudu nižestepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev u delu za zakonsku zateznu kamatu, dok je u preostalom delu preinačio nižestepenu odluku odbio tužbeni zahtev kojim je tražena naknada imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i to neisplaćene razlike zarade između isplaćene i zarade po PKU po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I 1922/15 od 06.02.2016. godine. Po stanovištu tog suda, u ovom postupku nije dokazano da je predmetna šteta u uzročno posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, jer nije utvrđeno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja tužilje neadekvatno postupanje suda. Izvršni postupak je pokrenut kada na računima izvršnih dužnika nije bilo sredstava, o izvršni poverilac nije blagovremeno tražio promenu sredstva izvršenja.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetim u odnosu na Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznos koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud je uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo nosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužilji isplati iznose dosuđene izvršnom presudom P1 846/03 od 17.11.2008 i odeđene rešenjem o izvršenju I 1922/15 od 06.01.2016. godine, što znači i zateznu kamatu na iznos glavnog duga od datuma njegove dospelosti, odnosno od dana donošenja izvršne isprave u odnosu na parnične troškove, pa do dana isplate. Na taj način tužilji će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njeno imovno stanje biti dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom i trećem stavu izreke.

Tužilji nisu dosuđeni troškovi drugostepenog i revizijskog postupka jer nisu opredeljeni u skladu sa članom 163 stav 2 ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić