U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, te postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Valjevu K 101/12 od 11.01.2013. godine prema tužiocu je izrečena mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Razlozi su bili ti što je utvrđeno da je dana 01.09.2012. godine neovlašćeno nosio vatreno oružje, tako što je jedan pištolj nosio u ruci, drugi za pojasom, krećući se ulicom, gde je otkriven od strane ovlašćenih službenih lica kada su mu vatreno oružje i municija uz potvrdu oduzeti, te u neuračunljivom stanju usled duševne bolesti izvršio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet vatrenog oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ. Pri tom, utvrđenje o bitnom bilo je pored ostalog zasnovano na nalazu i mišljenju Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Gornja Toponica“ iz Niša od 31.10.2012. godine da tužilac boluje od duševne bolesti paranoidne šizofrenije i da je u vreme izvršenja navedenog protivpravnog dela bio u pogoršanju bolesti uz simptomatsku konzumaciju alkohola i kod njega su bile potpuno isključene sposobnosti shvatanja značaja dela i upravljanja svojim postupcima, te predloženo da se prema tužiocu izrekne upravo mera koja je i određena rešenjem nadležnog suda od 11.01.2013. godine, protiv kojeg žalba nije izjavljena od strane tužioca i njegovog branioca. Pet godina kasnije izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi tužiocu je preinačena u meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, rešenjem Višeg suda u Vranju Kv 16/16 od 22.02.2016. godine, iz čije sadržine se vidi da je doneto prihvatanjem ocene komisije lekara Specijalne zatvorske bolnice „Gornja Topolnica“ da je kod tužioca došlo do uspostavljanja solidne kliničke i socijalne remisije.

Na osnovu utvrđenog činjenčinog stanja relevantnog za odluku o tužbenom zahtevu u ovom sporu, pravilno je od strane nižestepenih sudova odlučeno o nepostojanju osnova tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, uz date razloge ocene o neispunjenim uslovima odgovornosti Republike Srbije po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizija tuženog nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Na ishod ovog spora koji za predmet ima zahtev za naknadu nematerijalne štete vezano za izrečenu i sprovedenu meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi u predmetu Višeg suda u Vranju K 101/12, nema uticaja okolnost da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju od 26.02.2016. godine tužilac oslobođen optužbe za krivično delo izazivanja opšte opasnosti povodom drugog događaja (događaja od 11.04.2009. godine kada se dogodilo pucanje iz vatrenog oružja u restoranu). Tužilac se nije koristio redovnim pravnim sredstvima u postupku u kom je odlučivano o meri bezbednosti, pa nije dovodio u pitanje zakonitost i pravilnost postupanja Višeg suda u Vranju u predmetu K 101/12 i Kv 16/16. Takođe, ne može imati uticaja ni okolnost da je u vanparničnom postupku rešenjem suda od 18.09.2015. godine odbijen predlog Centra za socijalni rad Vranje za lišenje poslovne sposobnosti tužioca, kao ni sadržina nalaza veštaka data u tom postupku u 2015. godini, uključujući deo u kom dva veštaka neuropsihijatra u tom postupku negiraju postojanje duševne bolesti kod tužioca.

Nasuprot isticanjima revidenta, ne postoji propust, ni nezakonit rad da se otklone nesaglasnosti u nalazima veštaka iz različitih sudskih postupaka (krivičnog i vanparničnog), pritom datih sa vremenskom distancom u proceni psihičkog stanja i sposobnosti određenog lica, sa težištem na drugačijim pitanjima bitnim za odluku u svakom od tih postupaka. Do usaglašavanja nalaza veštaka može doći samo ako se u istom postupku nalazi veštaka razilaze u pitanju bitnom za taj postupak, a to ovde slučaj nije bio.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je od strane nižestepenih sudova odlučeno o neosnovanosti tužbenog zahteva, s obzirom da u konkretnom slučaju nisu stečeni uslovi građanske odgovornosti Republike Srbije za štetu koju tužilac potražuje s tvrdnjom o nezakonitom i neopravdanom izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja. U smislu člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima država odgovara za štetu koja nastane kao posledica nepravilnog ili nezakonitog rada njenih organa, odnosno prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, što ovde nije bio slučaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković