U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, vlasnik stana broj 1 površine 59 m2 u suterenu stambene zgrade u ulici ... broj .. na ... bio je DD koji je umro ...2006. godine. Ostavilac je pravo svojine na označenom stanu stekao ugovorom o otkupu koji je kao nosilac stanarskog prava zaključio tokom 1993. godine. Na nasleđe njegove zaostavštine kao zakonski naslednici, bili su pozvani supruga GG, sa kojom je u vreme otkupa stana bio u braku već dvadeset i jednu godinu, sin ĐĐ i ćerka EE. Ostaviočeva ćerka je preminula pre okončanja ostavinskog postupka i za njenog naslednika oglašen je brat ĐĐ. Zostavština pokojnog DD raspravljena je rešenjem O 4844/16 od 17.11.2016. godine, koje je 04.11.2017. godine oglašeno pravnosnažnim. Tim rešenjem ostaviočeva supruga GG oglašena je za naslednika predmetnog stana, a sin ĐĐ za naslednika ostatka zaostavštine. Rešenje o nasleđivanju doneto je na osnovu nasledne izjave ĐĐ, date u pisanoj formi 04.11.2016. godine i overene kod javnog beležnika o prihvatanju naslednog dela i njegovom ustupanju u odnosu na sporni stan naslednici GG, i nasledne izjave GG date pred sudom o prihvatanju naslednog dela i ustupljenog dela na stanu, i ustupanju svog naslednog dela na ostatku zaostavštine nasledniku ĐĐ. Ostaviočev sin ĐĐ umro je ...2016. godine. Njegov naslednik je sin ŽŽ, koji je preminuo ...2018. godine, a tužioci su njegovi zakonski naslednici. Tužena je testamentalna naslednica pokojne GG, koja je umrla ...2018. godine i oglašena je za naslednicu pravnosnažnim rešenjem javnog beležnika Upp 156-2019 od 22.04.2019. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, postupak za ukidanje potvrde pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju O 4844/16 od 17.11.2016. godine nema značaj prethodnog pitanja za ovaj spor, a tužbeni zahtev je neosnovan jer činjenice na kojima je zasnovan nisu bitne za odluku o njemu, s obzirom da je nasledna izjava sada pokojnog ĐĐ neopoziva i može se pobijati samo ako je data pod pretnjom ili prinudom, odnosno u zabludi.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, tužena je pravo svojine na spornom stanu stekla po punovažnom pravnom osnovu, a poništaj nasledne izjave pokojnog ĐĐ mogao je tražiti njen davalac ili njegov zakonski naslednik u rokovima iz člana 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S obzirom da oni to nisu učinili, drugostepeni sud smatra da se tužioci ne mogu osnovano pozivati na zabludu davaoca nasledne izjave, čiji oni nisu zakonski naslednici, jer je njihov pravni prethodnik doživeo delaciju svog oca i time stekao svojstvo njegovog jedinog zakonskog naslednika.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u ovom sporu.

Tužioci podnetom tužbom traže utvrđenje prava svojine na spornom stanu, kao zakonski naslednici pokojnog ŽŽ. Tužbeni zahtev zasnivaju na tvrdnji da je nasledna izjava sada pokojnog ĐĐ (dede po ocu tužioca AA), kojom je u postupku raspravljanja zaostavštine pokojnog DD svoj nasledni deo na tom stanu ustupio ostaviočevoj supruzi, data u zabludi. Postojanje zablude tužioci obrazlažu usmenim sporazumom koji su postigli zakonski naslednici ostavioca da će izvršiti deobu nasledstva tako što će ostaviočevoj supruzi pripasti sporni stan, s tim što će ona po okončanju ostavinskog postupka taj stan pokloniti tužiočevom ocu, sada pokojnom ŽŽ, uz zadržavanje prava doživotnog uživanja, a koji nije realizovan.

Zabludu kao osnov tužbenog zahteva tužioci potvrđuju i u reviziji. Zabluda je mana volje koja je, shodno članu 60. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno relevantna samo ako je bitna. Ona je u članu 214. stav 4. Zakona o nasleđivanju predviđena kao razlog zbog koje naslednik koji se odrekao nasleđa može zahtevati poništaj izjave o odricanju od nasledstva. Poništaj izjave o odricanju od nasledstva zbog mana volje mogu zahtevati naslednici lica koje je umrlo, a bilo je ovlašćeno da podnese tužbu.

Nasledna izjava o odricanju od nasledstva data sa nekom od mana volje (prinuda, pretnja, prevara, zabluda) nije ništava, već rušljiva. Poništaj rušljive nasledne izjave vrši se samo na zahtev ovlašćenog lica, tužbom podnetom u rokovima iz člana 117. Zakona o obligacionim odnosima. Tužioci nisu istakli zahtev za poništaj nasledne izjave pokojnog ĐĐ, kojom se on odrekao svog naslednog dela na spornom stanu u korist sada pokojne GG – pravne prethodnice tužene, kao incidentni (prejudicijelni) zahtev iz člana 195. ZPP, a o rušljivosti te nasledne izjave sud ne vodi računa po službenoj dužnosti.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić