Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom

postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je presudu zasnovao na činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, te ja na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je rešavajući o zahtevu tužioca od 12.06.2008. godine dana 15.10.2008. godine doneo privremeno rešenje, kojim je tužiocu od 05.08.2008. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti. Rešenjem je utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 24.278,31 dinara mesečno, koja se isplaćuje od 01.10.2008. godine. Razlog donošenja privremenog rešenja je nedostatak podataka o stažu i zaradama tužioca, koji predstavljaju osnovicu za obračun penzije u toku sedam godina. Tužilac se angažovao u svrhu kompletiranja nedostajućih podataka, to je učinio i tuženi tražeći od tužiočevog poslodavca u Ljubljani nedostajuće podatke o stažu osiguranja za period od 01.01.1984. do 31.12.1985. godine. U telefonskom razgovoru tužilac je tuženog 25.06.2017. godine obavestio da želi da mu se donese konačno rešenje, bez uračunavanja staža za jedan mesec 2003. godini za koji nisu uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Konačnim rešenjem tuženog od 08.05.2019. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na invalidsku penziju u mesečnom iznosu od 28.260,02 dinara. Razlika između obaveza po konačnom rešenju i isplaćenih iznosa po privremenom rešenju iznosi 610,081,36 dinara. Tuženi je 08.05.2016. godine, na ime utvrđene razlike za period od tri godine koji prethodi donošenju konačnog rešenja, isplatio 172.266,69 dinara. Sporni iznos predstavlja preostalu razliku koju tuženi tužiocu nije isplatio.

Prvostepeni sud nalazi da osnov sporne obaveze tuženog proizilazi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pošto tuženi odgovara po principu objektivne odgovornosti za štetu, a nema krivice tužioca za njen nastanak.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilan pravni zaključak prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju postojalo nezakonito, odnosno nepravilno postupanje organa tuženog. Po odredbi člana 88. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju postupak za ostvarivanje prava iz osiguranja pokreće osiguranik, a po odredbi člana 84. stav 2. tog zakona podnosilac zahteva može da podnese žalbu ukoliko organ ne odluči po podnetom zahtevu. Tužilac u konkretnom slučaju nije preduzimao bilo kakve aktivne radnje, niti pokretao postupak zbog „ćutanja uprave“ u smislu člana 151. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku, po čijim pravilima tuženi postupa. Član 173. Zakona o opštem upravnom postupku, koji reguliše postupanje drugostepenog organa u slučaju kada je žalba izjavljena kad prvostepeni organ nije izdao rešenje, odnosno nije postupio po podnetom zahtevu, propisuje da drugostepeni organ najpre zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, ukoliko nađe da ne postoji opravdan razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku sam odlučuje u upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana. Tužilac nije iskoristio napred navedene zakonske mehanizme koji su mu stavljeni na raspolaganje, na koji način je postupio suprotno obavezi smanjenja štete koju ima u smislu člana 266. stavova 4. i 5. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi do donošenja zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ br. 73/2018, koji je stupio na snagu 30.09.2018. godine) nije imao obavezu donošenja konačnog rešenja po službenoj dužnosti. Tek samostalnim članom 44. tog zakona propisana je obaveza tuženog da u roku od tri godine od dana njegovog stupanja na snagu donese konačno rešenje kojim zamenjuje privremeno rešenje, bez obzira da li postoji mogućnost utvrđenja nedostajaćih činjenica i podataka. Stavom 2. tog člana zakona propisano je da se novi iznos penzije isplaćuje najduže tri godine unazad, od donošenja tog rešenja. Proizilazi da je tuženi postupao u sladu sa normativnim okvirom u situaciji kada nisu bili kompletirani podaci za donošenje konačnog rešenja, pa pošto je po službenoj dužnosti doneo konačno rešenje postupajući po noveliranoj zakonskoj odredbi koja je stupila na snagu 30.09.2018. godine, nema zakonskog osnova po kom bi bio u obavezi da tužiocu isplati razliku penzije za period koji prethodi trogodišnjem periodu u odnosu na donošenje konačnog rešenja.

Vrhovni sud u celosti prihvata kao pravilne materijalnopravne razloge na kojima je drugostepeni sud zasnovao pobijanu presudu.

Za odgovornost tuženog za štetu po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima neophodno je postojanje nepravilnog, odnosno nezakonitog postupanja njegovih organa. Ovo postupanje mora imati takav kvalitet da u bitnom odstupa od standarda pravila postupka i primene materijalnog prava u datim zakonskim okvirima, odnosno da postoji takvo odugovlačenje postupka koje nije rezultat objektivnih mogućnosti da se odluka donese. Tuženi do 30.09.2018. godine nije imao pravo da po službenoj dužnosti donese konačno rešenje u situaciji kada su podaci za osiguranika nekompletni. Tužilac je na osnovu raspoloživih podataka primao penziju po privremenom rešenju, a tek se u 2017. godini odrekao prava na uračunavanje staža za mesec za koji nije izvršena uplata doprinosa. Pošto tužilac nije podnosio žalbu zbog „ćutanja uprave“ i zahtevao donošenje odluke i pored toga što nisu postojali svi podaci za konačni obračun visine penzije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoje okonosti koje bi vodile deliktnoj građanskoj odgovornosti tuženog, odnosno njegovoj obavezi da isplati tužiocu sporni iznos.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je u stavu prvom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je odluka u stavu drugom izreke, doneta na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić