Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž 3723/2016 od 29.03.2018. godine, odbio je, kao neosnovane žalbe tuženih AA i BB i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, delu stava drugog izreke kojim su tuženi AA i BB obavezani da isplate tužiocu 2.565.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.02.2004. godine do isplate, 6.570.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.04.2004. godine do isplate, 66.000 evra, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka od 19.02.2004. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po Zakonu o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, 67.766 evra, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka od 21.02.2004. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po Zakonu o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u stavu četvrtom i petom izreke (stav prvi izreke). Preinačio je prvostepenu presudu u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obavežu tuženi AA i BB da isplate tužiocu 3.341.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2013. godine do isplate (stav drugi izreke). Odbacio je, kao nedozvoljenu žalbu tužene BB, izjavljenu protiv stava trećeg i šestog izreke prvostepene presude (stav treći izreke). Odbio je, kao neosnovan zahtev tuženog AA za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena žalba tuženog AA u odnosu na odluku sadržanu u stavu prvom i četvrtom izreke, tuženi AA je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 -US), koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da revizija tuženog AA nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 399. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i tuženih AA i BB zaključen je ugovor o zastupanju 01.11.2003. godine, u kome je navedeno da su ugovarači tužilac i advokati tuženi AA, BB i VV, koje predstavlja advokat tuženi AA. Iz ugovora sledi da su se ugovarači sporazumeli da tužilac angažuje advokate za obavljanje pravnih poslova vezanih za deo tekućih poslova tužioca, koji se odnose na oblast nekretnina i raznih građevinskih lokacija, da su advokati u okviru obavljanja poslova vezanih za tekuće poslove tužioca dužni da pored pravnog konsaltinga angažovanjem potrebnih stručnih kadrova, pružaju i ekonomski i finansijski konsalting u delu poverenih nadležnosti i po nalozima tužioca. Konstatovano je da su od 01.04.2003. godine advokati počeli da izvršavaju obaveze navedene u ugovoru, i da su saglasni da se tim ugovorom reguliše naknada, kako za buduće, tako i za izvršene usluge. Ugovoreno je da će tužilac na ime naknade stvarnih troškova za poslove iz člana 2. i 3. ugovora, na ime advokatske nagrade za poslove iz člana 2., 3., 4. i 8. ugovora, isplatiti advokatima ukupno 450.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, i to 150.000 evra odmah, po potpisivanju ugovora o zastupanju na osnovu faktura koje će ispostaviti advokati za do sada pružene pravne usluge iz člana 2. i 3. ugovora i deo pruženih usluga iz člana 4. ugovora i za stvarne troškove na stvaranju prethodnih pretpostavki za legitimaciju tužioca u poslovima iz člana 8. ugovora, a da će 400.000 evra, na ime advokatske nagrade za poslove iz člana 8. ugovora, advokatima biti isplaćeno na način i u rokovima, koji će biti precizirani posebnim aneksom.

Aneksom I navedenog ugovora, zaključenog 16.02.2004. godine između tužioca i tuženih AA i BB konstatovano je da ugovarači u potpunosti ostaju pri odredbama ugovora o zastupanju od 04.11.2003.godine i da aneksom regulišu svoje odnose povodom isplate stvarnih troškova u cilju uspešne realizacije posla iz člana 8. ugovora o zastupanju. Konstatovano je i da su radi izvršenja ugovornih obaveza koje se odnose na član 8. osnovnog ugovora advokati pokrenuli postupak otkupa stana na lokaciji ..., u ime nosioca stanarskog prava GG, pred opštinskim organom SO Stari Grad; da su zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji u ..., za stan broj ... dana 07.11.2003. godine i isplatili prodavcu 10% vrednosti stana, odnosno 14.862 evra i da su zaključili i overili u sudu predugovor o razmeni nepokretnosti između GG i tužioca. Potpisnici su saglasno konstatovali da je radi realizacije posla koji je predmet ovog aneksa i osnovnog ugovora o zastupanju, odnosno radi uspešnog obavljanja poslova raseljavanja lokacije ..., nužno da u roku od jednog dana od potpisivanja tog aneksa stavi na raspolaganje advokatima sredstva u iznosu od 36.800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, na osnovu fakture advokata, kao i iznos naznačen na rešenju nadležnog organa Opštine Stari Grad, kojim se GG odobrava otkup stana broj ..., ... odmah, a na osnovu posebnog računa i na isti način. Istovremeno, tužilac se obavezao da će u najskorijem roku, a najkasnije zaključno sa 18.02.2004. godine uplatiti na račun advokata iznos konačne kupoprodajne cene po predugovoru o kupoprodaji nepokretnosti u visini od 133.766 evra i time obezbediti zaključenje ugovora i sticanje vlasništva na lokaciji u ... .

Aneksom II ugovora o zastupanju od 31.03.2004. godine, ugovorne strane su konstatovale da je tužilac ispunio sve svoje obaveze u skladu sa ugovorom o zastupanju i I aneksa ugovora o zastupanju, da advokati nisu u predviđenim rokovima izvršili sve svoje obaveze prema odredbama ugovora o zastupanju i I aneksa ugovora i da se ovim aneksom i stavljanjem na raspolaganje sredstava iz člana 3 obezbeđuje dovršenje započetih poslova definisanih I aneksom i ovim aneksom ugovora. Tuženi su se obavezali da po stavljanju na raspolaganje iznosa od 90.000 evra najkasnije do 13.04.2004. godine dovrše sledeće poslove i to: obezbeđivanje rešenja o odobravanju otkupa stana na adresi ... u ime GG od SO Stari Grad, sa otkupnom cenom stana; zaključenje i overa ugovora o razmeni stanova između GG i tužioca u skladu sa predugovorom o razmeni, uvođenje tužioca u posed tog stana i uknjižba vlasništva u zemljišnim knjigama; obezbeđivanje rešenja odgovarajućeg organa Grada Beograda i stavljanja van snage rešenja broj 463-1793/98 o dodeli lokacije preduzeću „Napred“ iz Beograda; pružanje dokaza kojima se utvrđuje rok zakupcima lokala na predmetnoj lokaciji o korišćenju istih do privođenja zemljišta nameni; pružanje dokaza o pokretanju postupka za donošenje planskog akta za predmetnu lokaciju na ime tužioca. Obaveze koje su preuzeli predmetnim ugovorom i aneksima istog tuženi nisu ispunili.

Tužilac je na račune oba tužena uplaćivao iznose koji su predmet ovog spora i to 3.341.500,00 dinara na ime protivvrednosti 50.000 evra po odredbi člana 9. ugovora o zastupanju od 01.11.2003. godine, 2.565.000,00 dinara i 6.570.000,00 dinara, na ime predujma za izvršenje neizvršenih obaveza iz člana 5. I aneksa ugovora o zastupanju od 16.02.2004. godine, a 66.000 evra i 67.766 evra na ime isplate kupoprodajne cene za stan u ..., ..., koji iznos je tužilac kasnije platio prodavcu. Dopisom od 25.05.2004. godine, tužilac je obavestio tužene da se ugovor o zastupanju zaključen 01.11.2003. godine, smatra raskinutim zbog nekvalitetnog i neblagovremenog izvršavanja obaveza i izlaganja tužioca nenadoknadivoj šteti nastaloj usled nastupanja tuženih u medijima, za koje nisu imali nikakvo odobrenje. Tužilac je dopisom pozvao tužene da mu u roku od sedam dana od dana prijema dopisa podnesu izveštaj o svom dosadašnjem radu, kao i o troškovima koje su imali, te da u istom roku izvrše povraćaj preostalih novčanih sredstava koja se kod njih nalaze na osnovu izvršavanja dogovorenog ugovorom o zastupanju od 01.11.2003. godine (tužba je podneta 15.06.2004. godine).

Tužena BB nije potpisala predmetni ugovor o zastupanju i prateća dva aneksa, međutim, ispunjavala je obaveze ugovorene predmetnim ugovorom i aneksima tog ugovora i u tom cilju tužiocu ispostavila račun broj 2 od 17.02.2004. godine, fakturu 04/4 od 29.03.2004. godine, račun broj 1 od 12.11.2003. godine, koji su snabdeveni njenim potpisom i pečatom, a gde je navedeno da se izdaju upravo na osnovu predmetnog ugovora o zastupanju i pratećih aneksa. Tužilac je po navedenim računima izvršio uplatu po fakturi 04/4 od 29.03.2004. godine i računu broj 2 od 17.02.2004. godine na priloženi račun tužene BB, dok je po računu broj 1 od 12.11.2003. godine uplata izvršena na račun tuženog AA. Tužena BB je 17.03.2004. godine podnela sudu predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, kao punomoćnik predlagača GG i aktivno je učestvovala u svim dogovorima tužioca i tuženog AA u vezi ispunjenja predmetnog ugovora i aneksa tog ugovora. U tom periodu je sa tuženim AA bila u vanbračnoj zajednici.

Protivtužbom od 11.09.2014. godine tuženi AA je tražio da sud obaveže tužioca da mu isplati iznos od 365.000 evra, sa kamatom, tvrdeći da je zaključen protokol o saradnji po kom je tuženom trebalo da pripadne iznos od 900.000 evra, a tužilac mu je isplatio iznos od 535.000 evra. Tekst protokola na koji se tuženi AA pozvao nije potpisan, niti zaveden kod tužioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su usvojili zahtev tužioca i utvrdili da su raskinuti predmetni ugovor o zastupanju i aneks I i II tog ugovora i kada su obavezali tuženog AA da sa tuženom BB isplati tužiocu određene novčane iznose (bliže određene u stavu prvom izreke drugostepene presude), a odbili, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog AA.

Nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da su predmetni ugovor i aneksi tog ugovora zaključeni između parničnih stranaka raskinuti. Naime, ugovor o zastupanju, kao i njegovi aneksi, po svojoj pravnoj prirodi su ugovor o nalogu u smislu člana 749., 765. stav 1. i 766. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO („Službeni glasnik SFRJ“ broj 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i 31/93), pa kod utvrđenog da je tužilac tuženima otkazao nalog dopisom od 25.05.2004. godine, jer tuženi nisu ispunili svoje obaveze preuzete predmetnim ugovorom i aneksima, što je navedeno i u aneksu II ugovora o zastupanju od 31.03.2004. godine, da je tužilac ispunio sve svoje obaveze u skladu sa ugovorom o zastupanju i I aneksa ugovora o zastupanju, to je tužilac imao pravo da raskine predmetni ugovor i anekse ugovora izjavom u smislu člana 124. ZOO, što je on i učinio dostavljanjem tuženima navedenog dopisa od 25.05.2004. godine. S obzirom na to da su tuženi 2.565.000,00 dinara, 6.570.000,00 dinara, 66.000 evra i 67.766 evra primili na ime ispunjenja obaveza koje nisu ispunili, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su dužni da te iznose tužiocu vrate sa kamatom u smislu odredbe člana 132. stav 5. ZOO.

Drugostepeni sud je zaključio i da tuženi AA nije dokazao da ima potraživanje prema tužiocu u iznosu od 365.000 evra, što je bio dužan u smislu člana 220. i 223. stav 2. ZPP, zbog čega je odbijen, kao neosnovan njegov protivtužbeni zahtev.

S obzirom da je članom 765. stav 1. ZOO propisano da, nalogodavac može odustati od ugovora, to nisu od uticaja na drugačiju odluku navodi revizije kojima se ukazuje da tužilac, kao nalogodavac nije mogao da otkaže ugovor i njegove anekse, već jedino da odustane od ugovora. Ovo stoga, što se u ovom slučaju odustanak od ugovora može smatrati otkazom od strane tužioca, kao nalogodavca.

Odredbom člana 75. stav 2. ZOO je propisano da, ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemogući raskidni uslov smatra se nepostojećim. Odredbom člana 78. ZOO je propisano da, kad dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom uslovu, a kad ugovor prestane da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu. Stoga, nisu od uticaja navodi revizije kojima se ukazuje da drugostepeni sud nije primenio odredbu člana 78. ZOO i da sudovi svoju odluku zasnivaju na članovima aneksa I i II ugovora, koji su apsolutno ništavi, s obzirom na to da predmet tužbenog zahteva je raskid zaključenog ugovora o zastupanju i njegovih aneksa i vraćanje određenih isplaćenih novčanih iznosa.

Imajući u vidu napred navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio žalbu tuženog AA i potvrdio prvostepenu presudu u ožalbenom delu.

Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, već se tuženi kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo, u smislu odredbe člana 405. stav 2. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je prema uspehu stranaka u ovoj parnici u smislu člana 149. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić