.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2630/2018
03.07.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Zoran Vujović, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Beograd, koju zastupa zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u ... i BB A.D. ... - ..., koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo grada Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene Republike Srbije, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1438/17 od 14.09.2017. godine, u sednici veća od 03.07.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1438/17 od 14.09.2017. godine, za iznos od 2.831.949,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2017. godine do isplate i troškovima spora.
USVAJA SE revizija tužene Republike Srbije, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1438/17 od 14.09.2017. godine za iznos od 858.427,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2017. godine do isplate, pa se za taj iznos PREINAČUJE navedena presuda, ODBIJA žalba tužioca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1297/2016 (2013) od 09.02.2017. godine.
Tuženoj Republici Srbiji se ne dosuđuju troškovi revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1297/2016 (2013) od 09.02.2017. godine, stavom 1. izreke odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno na ime naknade štete isplate 4.144.542,15 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom 2. obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu na ime troškova postupka isplati 54.28,20 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom 3. obavezan je tužilac da tuženom BB A.D. ... – ... na ime troškova postupka isplati 155.250,00 dianra u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju Komisija za sprovođenje postupka javnog nadmetanja za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini grada ... provela je javnu licitaciju 12.10.2012. godine za izbor najpovoljnijeg ponuđača za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Predmet javnog nadmetanja bilo je, pored ostalog i poljoprivredno zemljište u državnoj svojini u KO ..., površine 49,5174 ha po prosečnoj ceni od 11.000,00 dinara uz položeni depozit od 109.000,00 dinara, a kao jedini ponuđač na licitaciji za opisano zemljište se pojavio tužilac. Između Republike Srbije - Ministarstva poljopriverde, šumarstva i vodoprivrede i tužioca kao zakupca zaključen je 20.03.2013. godine ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, a predmet tog ugovora bilo je pomenuto zemljište u KO ..., s tim što je ugovorom precizirano da se zemljište daje u zakup na jednu godinu i da je zakupac dužan da oslobodi zemljište do skidanja useva, a najkasnije do 31.10.2013. godine i da ga tada vrati u posed ministarstvu. Ugovorena zakupnina je trebalo da se plati unapred, njena visina je utvrđena na dinarsku protivvrednost od 4.782,50 evra, odnosno 544.691,40 dinara na dan javnog nadmetanja, a tužilac je uplatio ranije pomenuti iznos depozita, s tim što je 04.12.2012. godine uplatio i preostali iznos zakupnine. Pre obavljanja licitacije i davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta, inspektori poljoprivredne inspekcije su na terenu 01. i 02.10.2012. godine konstatovali da zemljište, koje je kasnije bilo predmet zakupa između stranaka, drži BB A.D. u restrukturiranju „...“ Radne jednice ... . U zapisniku koji su tom prilikom sačinili inspektori zabranjeno je pomenutoj BB A.D. ... dalje korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini do pribavljanja zakonom propisane dokumentacije, odnosno ugovora o zakupu u državnoj svojini, te je shodno tome preduzeće obavezano da izađe iz poseda navedenog zemljišta najkasnije do 31.10.2012. godine. Taj zapisnik je odbio da potpiše direktor BB A.D. u restrukturiranju, Radne jedinice „...“, što je u zapisniku i konstatovano. U novom zapisniku inspekcije od 30.03.2013. godine konstatovano je da je BB u restrukturiranju „...“ tokom jeseni 2012. godine u KO ... na državnom poljoprivrednom zemljištu izvršila osnovnu obradu, pred setvenu pripremu i setvu ozime pšenice, sve bez potpisanog ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Između tuženih pred Privrednim sudom u Zrenjaninu vođeno je više parnica oko zahteva Republike Srbije da joj BB vrati poljoprivredno zemljište, ali predmet tih parnica nije bilo zemljište koje je tužiocu dato u zakup. Prema stanju upisa u list nepokretnosti broj ... korisnik zemljišta koje je predmet zakupa je BB. Kada je učestvovao u licitaciji 12.10.2012. godine tužiocu je bilo poznato da poljoprivredno zemljište koje uzima u zakup duži niz godina obrađuje tužena BB A.D. ..., a bilo mu je poznato da i u momentu kada je licitacija održana BB ponovo obrađuje parcele koje su oglašene na licitaciji i koje su mu date u zakup. Po sprovedenoj licitaciji tužilac je u novembru mesecu 2012. godine obišao zemljište i konstatovao da je na istom zasejana pšenica. U vezi tog saznanja on nije ništa preduzimao, odnosno nije obaveštavao tuženu, a smatrao je i da ne treba da je obaveštava jer rešenje ministarstva o davanju zemljišta u zakup na bazi koga je trebalo da zaključi ugovor on je dobio tek u martu mesecu 2013. godine, a iza toga, kao što je navedeno, ugovor o zakupu je zaključen 20.03.2013. godine. U tom mesecu tužilac je izlaskom na teret utvrdio da je na parcelama zasejana pšenica i da se nalazi u fazi vlatanja, te da nema potrebe da ulazi u posed zemljišta. Kada je pšenica stigla za žetvu u julu mesecu 2013. godine tužilac je obezbedio kombajne za žetvu i organizovao prevoz požnjevene pšenice, pa je i pristupio žetvi. Uspeo je da požnje četiri kamiona pšenice, od čega je jedan kamion i prisvojio za sebe, a u prisvajanju ostala tri kamiona požnjevene pšenice sprečili su ga radnici tužene BB zbog čega je tužilac tu količinu pšenice morao da preusmeri i da je preda tuženoj BB koja je to zadržala za sebe. Vrednost požnjevenog kamiona pšenice, koje je tužilac prisvojio je odgovarala naknadi koju je on morao da plati za kombajniranje i prevoz žita firmi od koje je iznajmio kombajne i kamione prilikom pokušaja žetve. Deo posejane pšenice ostao je tom prilikom i nepožnjeven.
U ovoj parnici tužilac od tuženih potražuje naknadu štete u vidu izmakle koristi u visini mogućeg čistog prihoda od roda pšenice na zemljištu koje je bilo predmet zakupa, a traži i vraćanje uplaćenog iznosa zakupnine. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1587/16 od 08.09.2016. godine tuženi su pravnosnažno obavezani da tužiocu na ime uplaćene zakupnine isplate 543.766,10 dinara. U odnosu na preostalo potraživanje na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti veštačenjem u postupku je utvrđeno da čista dobit od roda pšenice na zemljištu koje je bilo predmet ugovora o zakupu je 4.164.542,15 dinara, koliko je tužilac i potraživao. Međutim, prvostepeni sud nalazi da je takav zahtev neosnovan, jer je tužiocu bilo poznato da postoje činjenice koje onemogućavaju da on stupi u posed i koristi predmetno zemljište, pa zbog toga on nije mogao realno ni očekivati da će ostvariti prihod korišćenjem tog zemljišta, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen u celini. Po mišljenju drugostepenog suda tužilac ima pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti, jer je tužena Republika Srbija kriva za nastalu štetu zbog povrede ugovornih obaveza, a tuženi BB je takođe kriv za naknadu štete zbog toga što je protivno istoj zabrani i bez ugovora o zakupu koristio predmetne zemljišta i time tužioca onemogućio u korišćenju istog. Zbog svega toga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužiocu dosudio naknadu štete, s tim što je traženi iznos umanjio za visinu troškova zakupa, s obzirom da se i u tom delu radi o nužnim troškovima.
Pravilno je zaključio drugostepeni sud da, uz nespornu odgovornost BB, postoji i odgovornost Republike Srbije za naknadu štete. Tužilac je sa tuženom zaključio ugovor o zakupu, pri čemu je on svoju obavezu izvršio u vidu plaćanja zakupnine, a tužena svoju obavezu u vidu predaje zemljišta kao predmeta zakupa nije ispunila. Pri tome nije od značaja okolnost što ugovor o zakupu nije izričito predvideo obavezu tužene da preda zemljište tužiocu u posed pošto se predaja stvari kod ugovora o zakupu tretira kao osnovni elemenat tog ugovora po članu 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, tužena odgovara za štetu koja je proistekla iz neispunjenja ugovorne obaveze u skladu sa odredbama člana 266. stav 1. i 262. stav 2. ZOO, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud. Slučajeve isključenja odgovornosti zakupodavca za naknadu štete zakupcu usled neizvršenja ugovora Zakon o obligacionim odnosima propisuje članom 504. stav 1, na koji se poziva u reviziji Republika Srbija i 577, s tim što se na konkretan slučaj ne može primeniti odredba člana 576. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o ugovornom isključenju odgovornosti za materijalne nedostatke, jer takva odredba ugovorom nije propisana. U članu 574. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da zakupodavac ne odgovara za nedostatke zakupljene stvari koji su u času zaključenja ugovora bili poznati zakupcu ili nisu mogli ostati nepoznati. Nije sporno da je tužiocu bilo poznato da tuženi BB koristi predmetno zemljište i u momentu kada je obavljena licitacija i u momentu kada je zaključen ugovor o zakupu. Međutim, o materijalnim nedostacima stvari, u smislu napred navedene zakonske odredbe se može govoriti tek nakon predaje stvari zakupcu, pa s obzirom da u ovom slučaju do predaje stvari nije došlo, to samim tim pomenuta zakonska odredba nije primenljiva. Po članu 577. istog zakona, zakupac je dužan obavestiti zakupodavca bez nepotrebnog odlaganja o svakom nedostatku zakupljene stvari koji bi se pokazao u toku zakupa osim ako zakupodavac zna za taj nedostatak. I ova odredba nije primnjiva u situaciji kada nije došlo do predaje stvari, a osim toga, s obzirom da je ispekcija tužene Republike Srbije zapisnikom utvrdila stanje stvari na terenu, to proizilazi da je okolnost da BB koristi sporno zemljište bila poznata i tuženoj kao zakupodavcu, pa tužilac i nije imao obavezu da je o tome obaveštava. Sve napred navedeno ukazuje da ne postoji zakonski osnov za isključenje odgovornosti tužene za naknadu štete u konkretnom slučaju, kako to revizija neosnovano smatra.
Tužilac potražuje naknadu štete u vidu izmakle koristi, a prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarivanje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Nema sumnje da je tužilac pristupio zaključenju ugovora o zakupu kako bi na spornom zemljištu posejao pšenicu i na taj način ostvario prihod. Činjenica da se na tom zemljištu pšenica zaista i zasejala i stigla do roda pokazuje da se taj prihod realno i osnovano i mogao očekivati. Visinu tog čistog prihoda (odbijeni troškovi setve, proizvodnje, žetve i drugo) utvrdio je veštak u postupku na iznos od 4.164.542,15 dinara, što je činjenično pitanje, a iz svega toga sledi zaključak da je tužilac u ovoj parnici dokazao i osnov i visinu štete koju je u konkretnom slučaju pretrpeo.
Drugostepeni sud je pravilno našao da se u troškove tužiocu mora uračunati iznos koji je platio na ime zakupnine spornog zemljišta, koji je utvrđen na 474.165,55 dinara, te da za taj iznos se ukupna šteta mora umanjiti. Međutim, drugostepeni sud je tom prilikom izgubio iz vida činjenicu da je ranije pomenutom pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 08.09.2016. godine tužiocu već vraćena zakupnina od 543.766,10 dinara, pa je bilo neophodno da se od visine dosuđene štete najpre oduzme taj iznos, a potom ponovo da se to umanji za visinu zakupa. Jedino tako se može tužiocu dosuditi izmakla korist u realnoj visini, jer na bazi odluke drugostepenog suda tužiocu bi se dosudila ukupna visina štete koju je potraživao, a koja je bila predmet odlučivanja u nižestepenom postupku. Zbog toga je ovaj sud iznos štete koju je dosudio drugostepeni sud umanjio za iznos koji je tužiocu dosuđen ranije pomenutom pravnosnažnom presudom, te je na taj način utvrđena visina štete koju je tužilac pretrpeo od 3.146.610,09 dinara. (Kamion pšenice koji je tužilac prisvojio vredi koliko i tužiočevi troškovi žetve i transporta, pa se vrednost istog ne može uzeti u obzir).
Odredbom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Kada je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.
Iz svega što je napred navedeno proizilazi da je tužilac time što je znao za nemogućnost predaje stvari zakupa, a da o tome, ne samo da nije obavestio tuženu Republiku Srbiju, već je i pristupio zaključenju ugovora o zakupu, doprineo nastanku štete time što se upustio u posao koji je unapred bio rizičan. Tužilac jeste savesna ugovorna strana, on je prema okolnostima slučaja mogao i da eventualno očekuje da iskoristi usev koji je zasejao tuženi BB, ali sve to ne eliminiše njegovu odgovornost u konkretnom slučaju u vidu doprinosa nastaku štete. Ceneći sve okolnosti slučaja ovaj sud njegov doprinos utvrđuje na 10 %, pa i za toliko umanjuje preostalu štetu, odnosno za 314.661,00 dinar. Na taj način je utvrđena ukupna šteta koja tužiocu pripada na iznos od 2.831.949,90 dinara.
Imajući u vidu sve navedeno, ovaj sud je za iznos koji tužiocu pripada i troškove spora odbio reviziju tužene Republike Srbije, dok je za preostali iznos od 858.427,10 dinara sa kamatom, koliko je drugostepeni sud neosnovano dosudio tužiocu, preinačio odluku tog suda i odbio tužiočevu žalbu na prvostepenu presudu, sve na osnovu čl. 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.
Tužena Republika Srbija je u revizijskom postupku neznatno uspela, te taj uspeh ne utiče na ukupne troškove ovog postupka, zbog čega je ovaj sud prihvatio odluku drugostepenog suda o prethodnim troškovima postupka, a troškove revizijskog postupka tuženoj nije dosudio.
Predsednik veća sudija
Vesna Popović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
