U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA – ... – ..., ..., ..., čiji je punomoćnik Marijana Babić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tužene, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1254/2015 od 17.11.2015. godine, u sednici održanoj 12.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužioca i tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1254/2015 od 17.11.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P 37/14 od 12.03.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati 127.879,91 USD sa domicilnom kamatom zemlje valute od 12.07.2004. godine pa do isplate, kao i da mu isplati, na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti za period od 12.07.2004. godine do 19.08.2013. godine, 5.671.027,61 USD sa domicilnom kamatom zemlje valute počev od 19.08.2013. godine kao dana veštačenja do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka od 690.930,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1254/2015 od 17.11.2015. godine, stavom prvim izreke žalba tužioca je delimično usvojena i presuda Višeg suda u Zrenjaninu P 37/14 od 12.03.2015. godine, preinačena u pobijanom delu odluke o naknadi štete, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati 127.879,91 USD sa domicilnom kamatom zemlje valute počev od 12.07.2004. godine do isplate, dok je u preostalom pobijanom a nepreinačenom delu odluke o naknadi izmakle koristi, kao i odluke o troškovima postupka, prvostepena presuda potvrđena a žalba tužioca odbijena. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 78.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, parnične stranke su izjavile reviziju i to tužilac zbog bitne povrede pravila parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tužioca i tužene nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na druge bitne povrede pravila postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnom odnosu sa firmom „BB“ iz ... na osnovu ugovora od 10.10.2000. godine o isporuci sirovina sa ugovorenom dinamikom plaćanja. Tužilac u svojstvu poverioca i „BB“ u svojstvu dužnika su 28.09.2001. godine pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu I1 174/01 zaključili sporazum o zasnivanju založnog prava na nekretninama dužnika (bliže označenim u sporazumu), radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca u ukupnom iznosu od 669.149,29 USD sa pripadajućom kamatom. Prema ovom sporazumu dužnik je dao svoju bezuslovnu dozvolu da se u korist poverioca na nekretninama označenim u sporazumu, na kojima dužnik ima pravo korišćenja i raspolaganja, izvrši uknjižba založnog prava na iznos od 109.134.903,40 dinara i spp (s pripadajućim pravima). Rešenjem suda I1 174/2001 od 28.09.2001. godine određena je uknjižba navedenog založnog prava – hipoteke i zemljišno-knjižnom odeljenju istog suda naloženo da izvrši upis u korist poverioca na iznos od 109.134.903,40 dinara i spp. Na osnovu ovog rešenja, Opštinski sud u Subotici je doneo rešenje Dn 6349/2001 od 16.10.2001. godine kojim je uknjiženo izvršno založno pravo na iznos od 109.903,40 dinara i spp u korist tužioca. Ovo rešenje sadržalo je pouku o pravnom leku, međutim, nije dostavljeno poveriocu, ovde tužiocu, već samo dužniku „BB“ koji nije izjavio žalbu.

Prema preseku dugovanja koji su 01.04.2002. godine (krajnji rok za plaćanje po ugovoru) sačinili tužilac i „BB“ potraživanje tužioca iznosilo je 646.215,80 USD na dan 27.02.2002. godine. Tužilac je 04.04.2002. godine Opštinskom sudu u Subotici podneo predlog za izvršenje protiv dužnika „BB“ radi naplate novčanog potraživanja od 646.215,80 USD prodajom založenih nepokretnosti. Rešenjem suda I1 94/02 od 12.04.2002. godine određeno je predloženo izvršenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Subotici u drugom predmetu I1 42/02 od 26.02.2002. godine, radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca „VV“ iz ... prema dužniku „BB“ iz ... u iznosu od 129.294,10 USD određena je uknjižba založnog prava – hipoteke u korist poverioca „VV“ na nekretninama dužnika. Rešenjem suda Dn 1691/02 od 27.02.2002. godine upisana je zabeležba hipoteke u korist „VV“. U vreme upisa založnog prava poverioca „VV“ na nekretninama dužnika „BB“ već je bilo uknjiženo založno pravo u korist ovde tužioca u

Rešenjem suda Ipv/I 161/03 od 05.11.2003. godine utvrđen je redosled namirenja u postupku I1 94/02 i to tako da se prvo namiruje potraživanje tužioca kao poverioca prvog reda od 109.903,40 dinara, zatim potraživanje „VV“ kao poverioca drugog reda od 129.294,10 USD, pa potraživanje tužioca za razliku između 109.903,40 dinara i 109.134.903,40 dinara.

U postupku javne prodaje založenih nepokretnosti iste su rešenjem suda I1 94/02 od 20.05.2004. godine po dražbenoj ceni od 21.059.140,00 dinara dosuđene dražbenom kupcu kao poveriocu prvog reda, ovde tužiocu, kada je utvrđeno njegovo ukupno potraživanje od 560.691,00 USD, a utvrđeno je i potraživanje „VV“ kao poverioca drugog reda od 129.294,10 USD odnosno 7.675.880,10 dinara na dan 20.05.2004. godine, pa je obavezan tužilac da na račun suda na ime dela dražbene cene kojom se namiruje hipotekarno potraživanje poverioca drugog reda „VV“ uplati 7.675.880,40 dinara i na ime troškova izvršnog postupka 127.050,00 dinara, što je ukupno 7.802.930,40 dinara, a u suprotnom sud će održanu dražbu oglasiti nevažećom. Ovu obavezu tužilac je u celosti izmirio 10.06.2004. godine. Rešenjem suda od 21.06.2014. nepokretnosti su predate ovde tužiocu. Rešenjem od 12.07.2004. godine sud je utvrdio da je u celosti namireno potraživanje „VV“, dok je rešenjem od 02.08.2004. godine, ispravljenim rešenjem od 04.10.2004. godine, utvrđeno da je potraživanje tužioca namireno u visini od 223.290,31 USD, a nenamireno potraživanje iznosi 344.073,67 USD na dan 20.05.2004. godine.

Nad „BB“ otvoren je stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Subotici St 477/98 od 14.11.2003. godine. U stečajnom postupku rešenjem o glavnoj deobi od 06.08.2010. godine potraživanje tužioca je utvrđeno u visini od 28.052.565,00 dinara sa iznosom za isplatu od 327.712,71 dinar (1,1682% od utvrđenog potraživanja), a na osnovu rešenja o završnoj deobi od 20.04.2012. godine poverilac, ovde tužilac, isplaćen je u iznosu od 116.156,19 dinara (0,4141% od utvrđenog potraživanja). Stečajni postupak je zaključen rešenjem Privrednog suda u Subotici St 3/2010 od 20.12.2012. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju na osnovu člana 154. i 155. u vezi sa članom 172. ZOO postoji odgovornost tužene za traženu naknadu stvarne (obične) štete u visini od 127.879,91 USD.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prozrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. ZOO potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se takvo postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno-posledična veza).

Tužilac je u ovom postupku tražio naknadu štete prouzrokovane radnjom referenta zemljišno-knjižnog odeljenja Opštinskog suda u Subotici, koji je prilikom uknjižbe založnog prava – hipoteke u korist tužioca, umesto obezbeđenog potraživanja od 109.134.903,40 dinara upisao iznos od 109.903,40 dinara, pri čemu tužiocu rešenje o uknjižbi nije dostavljeno, a zbog čega je u kasnijem izvršnom postupku tužilac samo u neznatnom delu naplatio svoje potraživanje (109.903,40 dinara).

Odredbom člana 164. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 28/00, 73/00 i 71/01), koji je važio u vreme pokretanja izvršnog postupka, propisano je da se po namirenju potraživanja iz člana 163. ovog zakona, namiruju potraživanja obezbeđena založnim pravom, potraživanja poverilaca po čijem predlogu je određeno izvršenje i naknada za lične službenosti i stvarne terete koji se prodajom gase (stav 1); poverioci iz stava 1. ovog člana namiruju se po redu sticanja založnog prava i prava na namirenje poverilaca koji su predložili izvršenje, odnosno po redu upisa u javnu knjigu ličnih službenosti i stvarnih tereta (stav 2).

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda o postojanju propusta Opštinskog suda u Subotici u postupku uknjižbe založnog prava – hipoteke tužioca. Naime, u tom postupku, rešenjem suda Dn 6349/2001 od 16.10.2001. godine, umesto da se uknjiži hipoteka na nekretninama dužnika u korist tužioca za iznos obezbeđenog potraživanja od 109.134.903,40 dinara, upisan je iznos od 109.903,40 dinara, koje rešenje nije dostavljeno založnom poveriocu, ovde tužiocu, te nije moglo biti osporeno u žalbenom postupku. Zbog ovog propusta Opštinskog suda u Subotici, tužilac je u izvršnom postupku pred istim sudom u predmetu I1 92/02 naplatio samo upisanih 109.903,40 dinara, iako je imao svojstvo založnog poverioca prvog reda, pa kad je u postupku javne prodaje založenih nepokretnosti on iste kupio, sud ga je obavezao da uplati 7.802.930,40 dinara, na ime namirenja hipotekarnog potraživanja poverioca drugog reda „VV“ d.o.o. u celosti, što je tužilac učinio (na dan uplate 10.06.2004. godine uplaćeni iznos je predstavljao protivvrednost 131.706,14 USD prema srednjem kursu od 59,2450 dinara za 1 USD). Po okončanju izvršnog postupka potraživanje tužioca ostalo je nenamireno za 344.073,67 USD, a u stečajnom postupku tužiocu je isplaćeno samo 116.156,19 dinara ili 0,4141% od utvrđenog potraživanja.

Kad je u pitanju odgovornost za štetu, prema pravilu adekvatne uzročnosti, uzrok štete je onaj događaj koji je po svojoj prirodi adekvatan nastaloj šteti. U ovom slučaju zbog propusta suda (organa tužene) u postupku uknjižbe založnog prava, tužiocu je prouzrokovana šteta, zbog čega postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Naime, u izvršnom postupku tužilac bi kao založni poverilac prvog reda u smislu člana 164. stav 2. Zakona o izvršnom postupku izvesno naplatio svoje potraživanje još za iznos koji je morao da uplati na ime namirenja založnog poverioca drugog reda, da nije bilo propusta zemljišno-knjižnog suda. Stoga je pravilna pobijana odluka kojom je obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu od

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je našao da se revizijom tužene neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Osim toga, po oceni revizijskog suda neosnovano je i revizijsko ukazivanje tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za naknadu štete u vidu izmakle dobiti za period od 12.07.2004. godine do 19.08.2013. godine od 5.671.027,61 USD . Naime, tužilac tvrdi da je ovu štetu pretrpeo tako što nenaplaćenih 127.879,91 USD nije mogao da uloži u trgovinu ..., čime se bavi, a obrtom ovih sredstava ostvario bi sigurnu dobit u navedenom iznosu.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Izmakla korist ili izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (dobit) je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga izgubljenu dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Revizijski sud prihvata stav nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju okolnosti koje je izneo tužilac nisu dovoljne za zasnivanje odgovornosti tužene za naknadu izmakle dobiti u smislu člana 189. ZOO, odnosno da tužilac nije dokazao da bi obrtom 127.879,91 USD ostvario dobit od 5.671.027,61 USD, u navedenom periodu, pa kako nema dokazane uzročno- posledične veze između postupanja organa tužene i ove štete, ne postoji osnov odgovornosti tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO, zbog čega je u ovom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić