U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Miletić, advokat iz ..., protiv tuženog TP „Mesokombinat-promet“ DOO Leskovac, ..., čiji je punomoćnik Vlastimir Simonović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 6445/18 od 05.02.2019. godine, u sednici održanoj 27.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 6445/18 od 05.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 4269/16 od 28.08.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime duga plati 1.190.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 19.03.2013. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 223.175,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 6445/18 od 05.02.2019. godine, ukinuta je prvostepena presuda, pa je presuđeno tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga plati 1.190.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 19.03.2013. godine do isplate, a tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 234.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je, u svojstvu prodavca, 18.03.2013. godine, sa tuženim, kao kupcem, zaključio ugovor o kupoprodaji korišćenog teretnog motornog vozila, marke „...“, proizvedenog 2002. godine, za 990.000,00 dinara i korišćenog priključnog vozila marke ..., proizvedenog 2002. godine, za iznos od 400.000,00 dinara. Odredbom člana 2. oba ugovora konstatovano je da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti, a da su vozila preuzeta u viđenom stanju. Ugovore je u ime i za račun tužioca zaključio punomoćnik BB, na osnovu overenih punomoćja od 03.05.2012. godine, a isti (ugovori o kupoprodaji) su i overeni pred Osnovnim sudom u Leskovcu na dan zaključenja, odnosno 18.03.2013. godine. U postupku je utvrđeno da su teretno i priključno vozilo, koja su bila predmet ovih ugovora, bili u državini tuženog pre zaključenja ugovora, te da je na račun punomoćnika tužioca, BB, uplaćeno 200.000,00 dinara na ime dela kupoprodajne cene. Među strankama je sporno da li je plaćen i preostali iznos kupoprodajne cene, pa su sudovi utvrdili da je 23.12.2012. godine sačinjena priznanica, kojom je potvrđeno da je supruzi BB, plaćeno 5.000 evra, sa naznakom „rata za ...“ uz potpis „...“, kao i da je pre zaključenja ugovora BB plaćeno 849.000,00 dinara, s tim što je on tvrdio da mu je ovaj iznos plaćen na ime drugih poslova koje je imao sa tuženom, dok su svedoci VV, GG, DD i ĐĐ, tvrdili da je ovaj iznos plaćen na ime preostalog dela kupoprodajne cene i na ime prenosa i registracije vozila. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da tužilac može potraživati od tuženog 622.191,50 dinara, ukoliko se prihvati da je tuženi platio tužiocu 5.000 evra i iznos od 200.000,00 dinara, a 1.686.937,51 dinar, ukoliko se prihvati da je tuženi platio tužiocu samo iznos od 200.000,00 dinara, s tim što je u ovako utvrđene iznose uračunata i zatezna kamata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da plati tužiocu 1.190.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 19.03.2013. godine do isplate, nalazeći da tuženi nije dokazao da je sporne iznose od 5.000 evra i 849.000,00 dinara, platio tužiocu na ime kupoprodajne cene kupljenih vozila, posebno ceneći da je tuženi, kao privredno društvo, sve novčane transakcije morao vršiti preko računa društva, jer je to jedini zakonom dozvoljeni način, pa kako to nije učinjeno za iznos preko 200.000,00 dinara, usvojio je zahtev u preostalom delu ugovorene, a neisplaćene kupoprodajne cene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom ukinuta prvostepena odluka i odbijen tužbeni zahtev, uz pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 26, 454. i 467. ZOO. Ugovorne strane i to tužilac, preko punomoćnika po overenom punomoćju i tuženi, preko svog zastupnika, su se saglasili da prodavac prodaje, a kupac kupuje korišćeno teretno motorno i priključno vozilo, za ukupnu kupoprodajnu cenu od 1.390.000,00 dinara, da su vozila predata kupcu u viđenom stanju i da je kupoprodajna cena plaćena u celosti. U skladu sa ovako postignutom saglsnom izjavom volja o bitnim elementima ugovora, u smislu člana 26. ZOO, sačinjeni su i ugovori o kupoprodaji, koji su i overeni pred sudom, kojima je konstatovano i da je ugovorna obaveza obe ugovorne strane, u smislu člana 454. ZOO, i izvršena u celosti. S obzirom da među strankama nije sporno da su se vozila nalazila u državini tuženog i pre zaključenja ovih ugovora, to nije sporno ni da je tužilac izvršio svoju obavezu, u skladu sa odredbom člana 467. ZOO.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da osnovano drugostepeni sud zaključuje da je i tuženi izvršio svoju obavezu isplate kupoprodajne cene u celosti. Naime, pored činjenice da je nesporno da je na račun punomoćnika tužioca po ovom osnovu uplaćeno 200.000,00 dinara, drugostepeni sud osnovano zaključuje da je i uplata od 5.000 evra, koja je plaćena preko supruge punomoćnika tužioca, izvršena na ime plaćanja dela kupoprodajne cene, s obzirom da se u spisima nalazi priznanica kao dokaz o uplati ovog iznosa, na kojoj je konstatovano da je to uplata na ime rate za vozilo marke ... . Pravilan je zaključak drugostepenog suda i da uplata od 849.000,00 dinara, koju je, neposredno pre zaključenja ugovora, primio punomoćnik tužioca, predstavljala uplatu preostalog dela kupoprodajne cene (u koji su uračunati i troškovi registracije i poreza na prenos vozila), te da se ne može prihvatiti navod da je ovaj iznos plaćen na ime duga po ranijem poslovnom odnosu između njih, s obzirom da ni tužilac, ni njegov punomoćnik, ničim nisu dokazali ni postojanje ranijeg poslovnog odnosa, a posebno ne i eventualno dugovanje iz tog odnosa.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije da je tuženi, kao privredno društvo, bio u obavezi da sva plaćanja vrši preko računa, ali nalazi da se istima ne dovodi u sumnju zaključak da je kupoprodajna cena isplaćena tužiocu na napred opisani način, s obzirom da plaćanje koje nije izvršeno u skladu sa zakonom, ne znači i da isto nije izvršeno, već ovakva - eventualna nepravilnost može biti predmet nadležnih organa koji su ovlašćeni da takav način poslovanja privrednog društva sankcionišu.

Neosnovani su i navodi revizije da je sudski veštak utvrdio visinu iznosa koji tuženi duguje tužiocu. Naime sudski vešztaci samo daju stručno mišljenje kada je radi utrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Ocenu dokaza na osnovu sprovedenog dokaznog postupka daje sud. U konkretnom slučaju to znači da samo sud može doneti zaključak o tome da li je kupoprodajna cena plaćena u celosti ili je tuženi ostao dužan platiti tužiocu određeni iznos, u kom slučaju zadatak sudskog veštaka može biti samo matematička tačnost dugovanog iznosa (sa ili bez obračunate kamate).

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je ugovorena kupoprodajna cena vozila po zaključenim ugovorima tužiocu isplaćena u celosti (preko ovlašćenog punomoćnika, na napred opisani način), što i njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim, pa je pobijanom odlukom, pravilnom primenom materijalnog prava kao takav i odbijen.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić