Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijene presude primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je cenio navode žalbe koje se odnose na ocenu dokaza i u tom smislu nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Nišu P 237/12 od 19.04.2013.godine utvrđeno je da je tužilac biološki otac tuženog, tuženi je poveren majci VV i tužilac je obavezan da na ime izdržavanja tuženom plaća 10.000 dinara mesečno, počev od 20.12.2012. godine. U međuvremenu, tužilac je zasnovao bračnu zajednicu u kojoj je rođeno dvoje dece, GG 2014.godine i DD 2015.godine. Tužilac je vlasnik „ĐĐ“ doo ..., koji je u postupku likvidacije od 27.10.2017.godine, gde ostvaruje zaradu od 25.000 dinara. Sa svojom porodicom tužilac živi u stanu koji je vlasništvo njegove supruge, koja je ..., a prema navodima tužioca ona zarađuje 32.000 dinara mesečno. Tužilac je vlasnik nepokretne imovine, po osnovu nasleđa, u selu ... . Tuženi živi sa majkom u stanu, koji je njeno vlasništvo. Majka tuženog se nalazi na evidenciji nezaposlenih lica, boluje od ..., povremeno radi po osnovu ugovora o delu i ostvaruje zaradu od 20.000 dinara mesečno, materijalno joj pomaže sestra, koja radi u inostranstvu. Tuženi ima 6 godina, prema medicinskoj dokumentaciji ima dijagnozu ... . Mesečne potrebe tuženog su 20.000 dinara, i to na ime ishrane, garderobe, higijene, pribora i knjiga, jer je na predškolskom uzrastu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su utvrdili da nisu ispunjeni uslovi za promenu visine izdržavanja i pravilno odlučili kada su odbili kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se promeni visina izdržavanja u tom smislu da se ista smanji.

Članom 164. Porodičnog zakona propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Članom 160. stav 1. istog zakona propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Prema stavu 2. i 3. ovog člana, potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da se nisu ispunili uslovi da se visina izdržavanja smanji. Kod utvrđenog da su se od donošenja prethodne odluke promenile okolnosti kako na strani tužioca, kao dužnika izdržavanja, tako i na strani tuženog, kao poverioca izdržavanja, međutim, kada se imaju u vidu potrebe tuženog i mogućnosti tužioca, to sledi da iznos dosuđen prethodnom odlukom u visini od 10.000 dinara obezbeđuje zadovoljenje osnovnih životnih potreba tuženog, koje su se u međuvremenu povećale, ali da istovremeno ne ugrožava egzistenciju tužioca, koji je u međuvremenu zasnovao bračnu zajednicu i ima obavezu da izdržava još dvoje maloletne dece, rođene 2014. i 2015.godine. Pri tome nižestepeni sudovi su imali u vidu i mogućnosti drugog roditelja – majke tuženog, jer je obaveza izdržavanja deteta zajednička, a majci se uračunava i rad, koji svakodnevno ulaže u podizanje i vaspitanje tuženog. Stoga je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca.

Suprotno navodima revizije nižestepeni sud je pravilno cenio mogućnosti tužioca za davanje izdržavanja, a stim u vezi i činjenice da je preduzeće u kome je tužilac ostvarivao zaradu u vreme donošenja prethodne odluke sada u postupku likvidacije, da ne ostvaruje prihode i da ima velika dugovanja, kao i da je nakon donošenja prvostepene presude došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca i pravilno zaključio da je to bez uticaja na drugačiju odluku, jer je preduzeće, čiji je vlasnik i dalje aktivno pravno lice, gde zarađuje 25.000 dinara mesečno, a tužilac nije pružio pismene dokaze da je kod njega nastupila invalidnost i potpuna nesposobnost za rad.

Pretežni deo navoda revizije odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje tužilac smatra bitnim i koje po njegovom mišljenju nije pravilno utvrđeno odgovarajućim dokazima. Uz već datu ocenu o primeni pravila o teretu dokazivanja, ovi navodi revizije ne mogu biti od uticaja na drugačije presuđenje. Ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, i sa izuzetkom da se članom 403. stav 2. tačka 1. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

S ozirom na to da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, te je ovaj sud saglasno članu 165. u vezi sa članom 153. i 154. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić