Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 02.12.2011. godine, zaključile ugovora o kreditu kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 100.000,00 dinara, sa rokom otplate od 36 meseci i ugovorenom kamatom. Pobijanom odredbom člana 7. stav 7.1. tačka 1 ugovora, ugovorena je obaveza korisnika kredita da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje u iznosu od 2.000,00 dinara, što predstavlja 2,00% od iznosa odobrenog kredita. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem o osnovnim podacima o kreditu od 02.12.2011. godine u podacima koji se ukuljučuju u obračun efektivnnje kamatne stope u tački 5. navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita u ukupnom iznosu od 2.000,00 dinara. Po osnovu navedene odredbe tužena je od tužilje 02.12.2011. godine naplatila navedeni iznos.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su ocenili da je ništava odredba ugovora o kreditu kojim je predviđeno pravo tužene banke da od tužilje, kao korisnika kredita, naplati troškove odobravanja kredita na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužilja bila upoznata sa vrstom i visinom troškova kredita, odnosno da je tužilji blagovremeno dostavila ponudu koje je sadržala jasne i nedvosmislene podatake o troškovima kredita. Neoverena kopija osnovnih podataka o kreditu, čija je autentičnost osporena, nije podobna da služio kao dokaz činjenice da je korisnik kredita u predugovornoj fazi informisan o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njen teret. S obzirom na to, nižestepeni sudovi su smatrali da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe ugovora, na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavesni sticalac.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižetepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09 koja se primenjuje od 31.10.2009. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 29.04.2010. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: vrste i visine, odnosno raspon svih naknada i drugih troškova koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će ih banka menjati, način izmene i razloge za izmenu (stav 11). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 13. stav 2) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 19. ove odluke. Pored toga, po odredbi tačke 14. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži osnovne podatke o kreditu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 02.12.2011. godine i kao prilog ugovora je dostavljen i obrazac Osnovnih podataka o kreditu od 02.12.2011. godine. Kako je u navedenom obrascu Osnovnih podataka o kreditu, koji je uručen tužilji, iskazana naknada od 2.000,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštavanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa u skladu sa Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade, niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova odobravanja kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav dva obrazložena podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, za zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 18.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara prema važećoj AT i trošak sudskih taksi na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 3.800,00 dinara, prema važećoj AT i TT, sve u ukupnom iznosu od 61.600,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković