Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 173., člana 174, člana 200, člana 377. i člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena na naknadu nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo usled boravka na ratištu u periodu od 17.08.1991. godine do 19.05.1992. godine, u vidu umanjenja opšte životne aktivnosti od 10%. Ovo zbog toga što je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno da je bolest tužioca PTSP dobila svoj konačan oblik šest meseci od početka učešća u ratu kao pripadnika tadašnjeg JNA (nakon 17.08.1991. godine). Kod ocene istakntog prigovora zastarelosti potraživanja nižestepeni sudovi su ocenili da treba primeniti privilegovani zastarni rok iz člana 377. ZOO koji je ustanovljen zbog načina na koji je tužiocu pričinjena šteta u toku 1992. godine, koja je nastala zbog učestvovanja u borbenim dejstvima na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, kao posledica krivičnog dela oružane pobune, koje je regulisano odredbama člana 124. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji zakon je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i za koje delo je propisan rok zastarevanja krivičnog gonjenja od 15 godina. Takođe, nižestepeni sudovi su primenom člana 383. ZOO kojim je uređen institut zastarelosti, zaključili da je za vreme ratnog stanja u Bosni i Hercegovini u periodu od 06.04.1992. godine do 21.11.1995. godine, (imajući u vidu da je tužilac nakon 19.05.1992. godine učestvovao i u ratu u sastavu Vojske Republike Srpske do 31.03.1996. godine), tužbu za naknadu štete tužilac mogao podneti nakon okončanja ratnih dejstava na prostoru BiH, odnosno 21.11.1995. godine i da je do tog datuma postojao razlog za zastoj zastarelosti potraživanja, te da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 21.05.2009. godine da u konkretnom slučaju nije protekao petnaestogodišnji rok zastarelosti potraživanja.

U takvom slučaju, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.05.2009. godine. Na dan podnošenja tužbe vrednost predmeta spora iznosi 300.000,00 dinara, odnosno 3.178,83 evra (1 evro = 94,3742 dinara).

Kako se u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je revizija tužene nedozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković