U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca DOO „Ekogradnja-projekt S.G.“ Kovin, koga zastupa punomoćnik Nikola Mađinac, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, Višeg javnog tužilaštva u Pančevu, Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu, koje zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Požarevcu, radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8926/19 od 04.12.2019. godine, u sednici veća održanoj 16.07.2020. godine, doneo je

P RE S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8926/19 od 04.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 2291/18 od 10.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su postupanja tuženog kroz postupak Višeg javnog tužilaštva u Pančevu Kt 93/18 i Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu KTRO 552/18, protivpravna, nemoralna i nesavesna. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime štete isplati iznos od 8.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.12.2018. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu kroz postupak Višeg javnog tužilaštva u Pančevu Kt 93/18 i Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu KTRO 552/18 u odnosu na navedena lična svojstva tužioca. Stavom četvrtim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je u predmetnom postupku tokom dokaznog postupka utvrđeno da su izložene činjenice tuženog označene pod oznakama bliže navedenim u ovom stavu izreke, potvrđene kao istinite i tačne. Stavom petim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi istinitost izloženih činjenica tužioca na osnovu predloženih i izvedenih dokaza koji su predloženi od strane tužioca. Stavom šestim izreke, odbačena je tužba tužioca iz podneska od 21.06.2019. godine u delu kojim je tražio da sud utvrdi kao prethodno pitanje da je u predmetnom postupku utvrđeno da su izložene činjenice tužioca pod a, b, c, d i e nesporne. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužioca i tužene za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8926/19 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 2291/18 od 10.10.2019. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i delu stava sedmog izreke u kome je odbijen zahtev tužioca za nakandu troškova postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom, prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Stoga, revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 5. i 12. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom neosnovano, jer se ne radi o tim povredama, obzirom da se na te povrede revident pozivao u žalbi a drugostepeni sud je za neprihvatanje žalbenih navoda dao jasne razloge. Odlučujući o tužiočevoj žalbi drugostepeni sud nije pogrešno primenio nijednu odredbu Zakona o parničnom postupku pa ni odredbu člana 294. stav 2. Zakona o parničnom postupku kada je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba. Navedena odredba propisuje obavezu suda da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu prvom tog člana, održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. U ovom slučaju tužba je odbačena zato što je delom tužbenog zahteva traženo utvrđivanje činjenica, što je u suprotnosti sa članom 194. stav 3. ZPP, a ne iz razloga predviđenih članom 294. stav 1. tog zakona.Takođe, nije učinjena povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 08.08.2018. godine podneo Višem javnom tužilaštvu u Pančevu u predmetu Ktr 93/18 krivičnu prijavu protiv sudija Privrednog apelacionog suda u Beogradu AA, BB i VV, zbog nevršenja sudijske funkcije u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije u postupku Pž 8201/16, kao i protiv sudije Privrednog suda u Pančevu GG, zbog nevršenja sudijske funcije u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije u postupku P 215/2015. Više javno tužilaštvo u Pančevu donelo je rešenje Kt 93/18 od 24.10.2018. godine kojim je odbacilo krivičnu prijavu tužioca protiv sudije Privrednog suda u Pančevu GG od 08.08.2018. godine. Tužilac je dana 06.11.2018. godine Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu preko Višeg javnog tužilaštva u Pančevu podneo prigovor protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Pančevu Kt 93/18 od 24.10.2018. godine. Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu je rešenjem KTRO 552/18 od 14.11.2018. godine odbilo kao neosnovan prigovor tužioca protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Pančevu Kt 93/18 od 24.10.2018. godine. Tužilac smatra da je u postupcima u navedenim predmetima Višeg javnog tužilaštva u Pančevu i Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu došlo do diskriminatorskog postupanja tužene prema njemu nezakonitim i nepravilnim radom ovih državnih organa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje se navodima revizije ne dovodi u sumnju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminacija tužioca.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09) propisano je: da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključenje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe lica i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način koje se zasniva na nekom od nabrojanih ličnih svojstava ili na drugim stvarnim, odnosno predpostavljenim ličnim svojstvima (član 2. stav 1.); da se izrazima „lice“ i „svako“ označava fizičko lice koje boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije ili neke druge države, ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije (član 2. stav 2.); da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika disktiminacije (član 3. stav 1.); da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lično svojstvo i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije (član 4. stav 1. i 2.).

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, jer postupanje Višeg javnog tužilaštva u Pančevu i Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu u navedenim predmetima, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije. Glavno obeležje diskriminacije je neopravdano pravljenje razlike između lica po osnovu nekog ličnog svojstva. U ovom slučaju tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem u postupanju navedenih državnih organa bio diskriminisan na neposredan ili posredan način. Prema ustavnopravnom položaju i nadležnosti javnog tužilaštva proklamovanim članom 156. Ustava Republike Srbije, javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, a svoju funkciju vrši na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona. Samostalnost u radu javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, kao i zabrana svakog uticaja na rad javnog tužilaštva, propisani su i odredbama člana 5. i čl. 45. Zakona o javnom tužilaštvu, prema kojima su javni tužilac i zamenik javnog tužioca samostalni u vršenju svojih ovlašćenja, zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva, a javni tužilac i zamenik javnog tužioca dužni su da odbiju svaku radnju koja predstavlja uticaj na samostalnost i niko nema pravo da im određuje poslove ili da utiče na odlučivanje u predmetima. Stoga, postupanje navedenih javnih tužilaštava prilikom odlučivanja u navedenim predmetima ne može biti diskirminatorsko postupanje.

Navod revidenta o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije nije osnovan, jer sama činjenica da je prvostepeni sud nakon pripremnog ročišta zakazao ročište za glavnu raspravu, ne potrvrđuje da je tužilac učinio verovatnim postojanje nejednakog postupanja javnih tužilaštava u navedenim postupcima, te da je na tuženog prebačen teret dokazivanja da se faktički ne radi o diskriminaciji. Ovo iz razloga što se pripremno ročište održava upravo u cilju pripremanja sporne stvari za glavnu raspravu koju čine radnje suda i stranaka preduzete na jednom ili više ročišta u svrhu obrazovanja procesnog gradiva za odluku o tužbenom zahtevu, kojoj prethodi dokazni postupak.

Nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili član 194. stav 3. ZPP kada su odbacili tužbu u delu kojim je tužilac tražio utvrđenje određenih činjenica.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom čl. 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić