Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž2 594/2019 od 07.11.2019. godine, odbio kao neosnovane žalbe tužene BB i potvrdio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1468/2017 od 13.09.2018. godine, u stavu drugom izreke i dopunsko rešenje istog suda od 21.06.2019. godine, obe odluke ispravljene rešenjem od 15.08.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena-protivtužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene-protivtužilje BB.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18) u vezi odredbe člana 202. Porodičnog zakona, i odlučio da revizija tužene-protivtužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje, na osnovu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku mogu biti revizjski razlog.

Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 231. Zakona o parničničnom postupku. Drugostepeni sud nije izvodio dokaze, niti utvrđivao činjenično stanje, već je pobijana presuda doneta na osnovu činjenica utvrđenih do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Shodno odredbi člana 383. stav 1. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave. Stavom 3. te odredbe Zakona, propisano je da drugostepeni sud zakazuje raspravu ako veće oceni potrebnim da se ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje prvostepeni sud odbio. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud nije zakazao raspravu, ali zbog toga nije povređeno pravilo o teretu dokazivanja, imajući u vidu da, u ovom slučaju, nije bilo potrebe da se izvede dokaz veštačenjem, kako je tužena-protivtužilja predlagala. Istražno načelo propisano je odredbom člana 205. Porodičnog zakona, kao ovlašćenje suda da može utvrđivati činjenice i kada one među strankama nisu sporne, kao i činjenice koje ni jedna stranka nije iznela. Primenom tog načela, a u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, koji se Zakon shodno primenjuje na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima u smislu člana 202. Porodičnog zakona, sud odlučuje koje dokaze će da izvede i koje će činjenice smatrati dokazanim, na osnovu izvedenih dokaza i rezultata celokupnog postupka. Ocenom postupajućeg sudije, nije bilo potrebe za izvođenje dokaza veštačenjem, a navodima revizije revidenta ne dovodi se u sumnju pravilnost primene pravila o teretu dokazivanja, u ovom slučaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužioca AA i tužene BB, razveden je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 3316/10 od 21.09.2010. godine, kojom je mal. VV poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a drugo zajedničko dete parničnih stranaka, tada mal. DD, poverena je ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava. Tokom leta 2017. godine mal. VV prešao je da živi kod oca. Pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu pokrenut je postupak za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava nad mal. VV, koji je u toku u predmetu P2 1358/17. Maloletni VV rođen je ... i pred Gradskim centrom za socijalni rad se, u nekoliko navrata, izjasnio da želi da ostane sa ocem, a da se viđa sa majkom. Po oceni Gradskog centra za socijalni rad, stepen rizika od nasilja je veoma nizak, jer su eventualna dešavanja između bivših supružnika, kao i između majke i sina, situacione prirode (reakcija zbog prelaska kod oca), te nema elemenata da se izriču mere zaštite od nasilja u porodici. Mišljenje stručnog tima Gradskog centra za socijalni rad je da će se okončanjem postupka za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava uspostaviti adekvatni odnosi između bivših supružnika na roditeljskoj relaciji, kao i između mal. VV i majke. Maloletni VV je uvučen u roditeljske partnerske probleme i opterećen konfliktom lojalnosti u odnosu prema njima. Imajući u vidu trajno poremećene porodične odnose i konflikt lojalnosti kojem je mal. VV veoma opterećen, Gradski centar za socijalni rad smatra da je svako njihovo dalje ispitivanje deteta neproduktivno i štetno po njegov dalji razvoj, jer bi ga dodatno psihički iscrpljivalo. Zbog toga je u najboljem interesu mal. deteta, mal. VV, rešenjem Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Rakovica od 14.05.2018. godine, postavljen kolizijski staratelj u ovom postupku, po službenoj dužnosti, a na inicijativu suda.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje BB kojim je tražila da se tužiocu- protivtuženom zabrani da na bilo koji način dalje uznemirava mal. VV iz ... i da mu se naloži da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo mal. deteta, kao neosnovan i predlog tužene-protivtužilje BB za određivanje privremene mere kojom će se tužiocu zabraniti da na bilo koji način dalje uznemirava mal. VV i naložiti mu da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo mal. deteta, kao neosnovan, u smislu odredbe člana 10., 197. i 198. Porodičnog zakona.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da maloletno dete nije žrtva porodičnog nasilja koje bi se izricanjem tražene mere moglo zaustaviti, a da bi svako dalje izlaganje mal. VV sudskim postupcima vodilo produbljavanju trauma koje mal. dete već ima na osnovu konstatovanog konflikta lojalnosti prema roditeljima.

Nasilje u porodici, definisano je odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, kao ponašanje kojim jedan član porodice uzgrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Radnje koje predstavljaju nasilje u porodici, navedene su u smislu primera u stavu 2. odredbe člana 197. Porodičnog zakona, na koji način spisak nije iscrpljen. Sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je neka radnja nasilje ili to nije slučaj. Psihičkim nasiljem smatra se zastrašivanje, verbalno zlostavljanje, kritikovanje, podcenjivanje, emocionalne pretnje, optužbe ili ucenjivanje, stvaranje nesigurnosti kod žrtve i postavljanje nerealno visokih očekivanja u odnosu na žrtvu, posesivno ponašanje, uznemiravanje i maltretiranje žrtve i drugo ponašanje koje ima za cilj narušavanje ili ugrožavanje duševnog zdravlja ili spokojstva žrtve.

U konkretnom slučaju, pravilno je ocenjeno, od strane nižestepenih sudova, da se ponašanje tužioca ne može smatrati aktom nasilja u porodici prema mal. detetu, jer se maloletni VV dobro oseća u porodici oca gde je prihvaćen i uspostavio je bliske odnose sa bratom i sestrama.

Neosnovani su navodi revizije tužene-protivtužilje da se psihološko nasilje prvenstveno ogleda u kontoli i izolaciji mal. deteta, na koje tužilac vrši pritisak da ostane kod njega u domaćinstvu. Suprotno tome najbolji interes maloletnog deteta kojim je sud uvek dužan da se rukovodi, shodno odredbi člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, je u ovom sučaju, da više ne bude izloženo brojnim sudskim postupcima koji dovode produbljivanju traume koje dete ima u smislu konstatovanog konflikta lojalnosti prema roditeljima. Tužena-protivtužilja postojeće probleme stranaka kao roditelja i svaki postupak tužioca prikazuje kao psihičko nasilje, što je njen subjektivni doživljaj, a ne dokaz da to ponašanje objektivno i predstavlja nasilje u porodici.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić