Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 268/2021
02.03.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Vladimir Janković advokat iz ..., protiv tuženog „Dioscouroi Padig“ d.o.o. Kruševac, koga zastupa Đorđe Popić advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1021/20 od 08.09.2020. godine, ispravljene rešenjem tog suda Gž 1021/20 od 26.10.2020. godine na sednici održanoj 02.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1021/20 od 08.09.2020. godine, ispravljene rešenjem tog suda Gž 1021/20 od 26.10.2020. godine. Svaka stranka snosi svoje troškove revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1021/20 od 08.09.2020. godine koja je ispravljena rešenjem tog suda Gž 1021/20 od 26.10.2020. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Kragujevcu P 244/19 od 15.01.2020. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od: 6.763.288,00 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom od 07.04.2016. godine do isplate, 40.000,00 dinara na ime naknade u kašnjenju u ispunjenju dospelih novčanih obaveza i obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 439.616,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14, 87/18, 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Suprotno navodima revizije, pred drugostepenim sudom nije učinjena nijedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pa ni ona koja bi se sastojala u izmeni činjeničnog osnova na koji se primenjuje materijalno pravo bez održavanja drugostepene rasprave, jer je drugostepeni sud prihvatio činjenično utvrđenje prvostepenog suda koje se odnosi na to da tužilac nije imao ugovor o zastupanju, kojim bi bio ovlašćen da sačini pravne poslove za koje zahteva nagradu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, tužilac je tuženom pružao advokatske usluge od 2005. godine, prema generalnom punomoćju od 03.04.2006. kao i posebnom punomoćju od 06.06.2011. godine kojim je ovlašćen da preduzima pravne poslove koji se odnose na prodaju pokretne i nepokretne imovine tuženog u l.n. ... i ... k.o. ... . Tužilac potražuje od tuženog ukupan iznos od 6.763.288,00 dinara, od čega iznos od 1.616.503,00 dinara po fakturi od 29.12.2014, a iznos od 5.146.785,00 dinara po fakturi od 04.04.2016. godine, sve na ime sastava nacrta dva ugovora o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću mešovitim kapitalom, od kojih je jedan od 25.11.2013. godine sa preduzećem „BB“ d.o.o. iz ..., a drugi od 16.10.2014. godine sa preduzećem DND FARM d.o.o iz Beograda. U računima koje je ispostavio tuženom nema pozivanja na osnov tako obračunatih iznosa već su navedene napomene – radnje za koje tužilac tvrdi da ih je preduzeo u vezi sa sačinjavanjem nacrta ugovora. Tako je u računu od 29.12.2014. godine navedeno da je prisustvovao na tri sastanka, proverio bonitet firme, dostavio procenu vrednosti imovine, popisnu lista osnovnih sredstava, tehničko-tehnološki opis zajedničkog posla, sačinio prvu verziju ugovora, zahtev tuženog za izmenu ugovora, novu verziju ugovora i usaglašenu verziju ugovora, a u računu od 04.04.2016. godine da je prisustvovao jednom sastanku, sastavio izveštaj o nameravanom zajedničkom poslu, sprovodio dogovor putem mejlova, prisustvovao sastanku u ... . Između parničnih stranaka nije bio zaključen ugovor o zastupanju, a naročito ne u pismenom obliku, kojim bi visina nagrade bila određena srazmerno uspehu u postupku, odnosno preduzetim pravnim radnjama. Generalno ovlašćenje tužiocu od 2006. godini tuženi nije opozvao, ali tužilac nije dokazao niti naveo da je i koje je radnje prema tom ovlašćenju preduzeo, niti je to učinio u vezi sa ovlašćenjem od 2011. godine koje se odnosi na prodaju pokretne i nepokretne imovine, a u kome nije navedena obaveza sačinjavanja nacrta ugovora čiji je sastav tužilac tarifirao.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i odredbe Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/2012) prema kojoj se određuje način vrednovanja, obračunavanja i plaćanja nagrada za advokatske usluge i naknada troškova za rad advokata (čl. 1), koje (nagrada i naknada) advokatu pripadaju za radnje obavljene po punomoćju, rešenju nadležnog organa, usmenom ili pismenom nalogu stranke (čl. 2. st. 1), s tim što u imovinskopravnim predmetima advokat može u pismenom obliku sa strankom ugovoriti nagradu za rad u srazmeri (procentu) sa uspehom u postupku odnosno sa uspehom u pravnim radnjama koje će za stranku preduzeti, ali ugovoreni procenat ne može biti veći od 30% (čl. 7), prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda. Tužilac, iako je imao izvesna ovlašćenja za zastupanje tuženog, nije dokazao koje je radnje izvršio, niti po kom osnovu je odmerio njihovu vrednost, jer se računi ispostavljeni u paušalnom iznosu ne mogu smatrati dokazom o izvršenim advokatskim uslugama, nije dokazao sadržinu eventualnih usmenih dogovora, niti je sa tuženim zaključio ugovor o zastupanju u pisanoj formi koji bi ga ovlašćivao na nagradu za rad u procentu od vrednosti imovine. S obzirom na izloženo, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je zahtev odbio primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 231. st. 2. ZPP.