U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca Republički fond za zdravstveno osiguranje iz Beograda, čiji je punomoćnik Ana Lazić, advokat iz ..., protiv tuženog Dom zdravlja Sokobanja, čiji je punomoćnik Nebojša Gramić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3893/19 od 15.01.2020. godine, u sednici održanoj dana14.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3893/19 od 15.01.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P 4044/18 od 15.03.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati 7.291.073,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.06.2016. godine do isplate, obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 462.142,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3893/19 od 15.01.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Osporio je revizijske navode i opredeljeno tražio troškove odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se shodno članu 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je korisnik sredstava tužioca osnovanog radi obezbeđivanja, efikasnog i racionalnog trošenja sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Između stranaka je zaključen ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite za 2012. godinu sa aneksom za period do aprila 2013. godine. Kontrolom utroška sredstava koju je sproveo tužilac dana 30.09.2013. godine, utvrđeno je da su u apoteci tuženog nenamenski utrošena sredstva u iznosu od 1.443.022,81 dinar i da je ostvarena razlika u ceni po osnovu boniteta u iznosu od 5.848.050,98 dinara. Odlukom tužioca od 24.06.2014. godine, naloženo je tuženom vraćanje zbira navedenih sredstava, ali ne iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Tuženi tužiocu nije uplatio navedena sredstva, pa je predmet tužbenog zahteva naknada materijalne štete u istoj visini.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev uz obrazloženje da nenamensko trošenje sredstava tuženog ne predstavlja činjenicu koja automatski vodi zaključku o pričinjenoj šteti tužiocu koju potražuje u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga odredbama člana 190. Zakona o zdravstvenom osiguranju, člana 16. Pravilnika o kontroli sprovođenja zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i Ugovora zaključenog između parničnih stranaka, nije predviđeno da zdravstvena ustanova odgovara tužiocu za nenamensko trošenje sredstava.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 190. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 107/05...119/12) koji je bio na snazi u utuženom periodu, regulisana su ovlašćenja nadzornika osiguranja u vršenju kontrole pravilnosti izvršavanja zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga, kao i zakonitog i namenskog korišćenja finansijskih sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja prenetih davaocima zdravstvenih usluga za ostvarivanje zakonom utvrđenih prava osiguranih lica. Navedena odredba ne propisuje pravo na naknadu štete.

Odredbom člana 191. do 200. Zakona regulisano je pravo RFZO, odnosno matične filijale, da zahtevaju naknadu štete od osiguranika, trećeg lica kao štetnika, poslodavca, izabranog lekara, društva za osiguranje, reosiguravajućeg društva. Isti zakon ne propisuje pravo RFZO na naknadu štete od zdravstvenih ustanova. To pravo nije propisano ni Pravilnicima o uslovima kriterijumima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu, kao ni Pravilnikom o kontroli zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga.

Pravilnicima o uslovima kriterijumima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. i 2013. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 61/12 i 125/12) propisani su uslovi za zaključivanje ugovora o pružanju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja osiguranim licima, koje ugovore zaključuje RFZO, odnosno njegove filijale sa zdravstvenim ustanovama, privatnom praksom i drugim pravnim licima. Uređuju se kriterijumi i merila kao i način plaćanja zdravstvenih usluga i drugih troškova. Regulišu se i druga pitanja od značaja za zaključenje ugovora i konačan obračun sa davaocima zdravstvenih usluga.

Tuženi je fakturisao tužiocu naknadu za lekove i pomagala po nabavnim cenama iz faktura dobavljača koje nisu bile veće od propisanih. Tužilac je bio obavezan da plaćanje tuženom izvrši po ispostavljenim fakturama kojima je fakturisana nabavna cena lekova i pomagala, jer je tako ugovoreno. Naknadno ostvareni bonus tuženog prema dobavljačima pripada tuženom, jer nema doprinosa tužioca u ostvarivanju tog popusta. Tuženi je sredstva preneta od tužioca koristio za potrebe obavljanja svoje osnovne delatnosti na način da obezbedi kontinuirano i sveobuhvato obavezno pružanje zdravstvene zaštite osiguranicima tužioca. Na taj način nije naneta šteta tužiocu, niti je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i navedenim Pravilnicima predviđeno pravo tužioca da od tuženog eventualnu štetu naknadi.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca, pa je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju Vrhovni kasacioni sud je odbio na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer se ne radi o troškovima iz člana 154. Zakona o parničnom postupku potrebnim radi vođenja parnice.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić