Protiv presude donete u drugom stepenu, tužene su blagovremeno izjavile reviziju, u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18), a ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. istog zakona da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik stranaka, GG imao je tri ćerke, DD, ĐĐ i EE. DD je imala sina ŽŽ, supruga tužene DD, a oca tužene VV, EE je imala sina ZZ, dok je ĐĐ imala sina II, tužiočevog oca. GG je još pre 1950. godine kupio predmetnu nepokretnost - k.p.br. ..., površine 0.39.08 ha, koja se nalazi u KO ..., ali je kao vlasnik ove nepokretnosti upisan 1977. godine, na osnovu pravnosnažne odluke suda. Nakon kupovine ove nepokretnosti, GG je deo iste poklonio unuku II, tužiočevom ocu, koji je taj deo predmetne nepokretnosti nesmetano koristio sve do svoje smrti 1999. godine, a nakon toga tužilac, tako što su vršili seču stabala za ogrev, u čemu ih niko nije sprečavao. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka geometra utvrđeno je da je predmetna nepokretnost po kulturi šuma 4. klase, da je deo te nepokretnosti u pogledu koga tužilac tvrdi da ima državinu u periodu dužem od 20 godine, površine 0.22.73 ha, kao i mere i granice tog dela predmetne nepokretnosti. GG preminuo je 16.03.1969. godine, a njegova zaostavština raspravljena je rešenjem Opštinskog suda u Boljevcu O .../... od 23.03.2005. godine i njegovim zakonskim naslednikom na celokupnoj njegovoj imovini, između ostalog i na predmetnoj nepokretnosti oglašen je njegov unuk ŽŽ, suprug tužene BB, a otac tužene VV, koji je jedini bio prijavljen kao zakonski naslednik ostavioca. U međuvremenu preminuo je i ŽŽ, a tužene su rešenjem Opštinskog suda u Boljevcu O .../... od 20.04.2006. godine oglašene njegovim zakonskim naslednicima i na po ½ idealnog dela predmetne nepokretnosti, na osnovu koga su upisane u posedovni list kao vlasnice iste. Tužiočev otac, II, preminuo je 1999. godine, a iza svoje smrti ostavio je tužioca, suprugu i ćerku. Tužilac je tokom 2008. godine, kada je video da su na spornom delu predmetne nepokretnosti posečena stabla bukve, to prijavio policiji, nakon čega su stabla pronađena kod tuženih. U vezi ovog događaja tužilac je proverom kod Službe za katastar nepokretnosti saznao da je predmetna nepokretnost upisana na ime tuženih. Iz iskaza svedoka JJ, KK, LL, LJLJ, MM, NN, NJNJ i OO utvrđeno je da je tužiočev otac za života, a potom tužilac, vršio seču stabala na delu predmetne nepokretnosti, a iz iskaza svedoka PP, NN i PP da je seča vršena tokom 1986. godine, 1989. godine i osamdesetih godina prošlog veka. Svedocima predloženim od strane tuženih, utvrđeno je i da je i njihov pravni prethodnik vršio seču stabala na istom delu predmetne nepokretnosti.

Prvostepeni sud je odbio kao neosnovan zahtev tužioca, primenom člana 28. stav 4. i člana 30. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da je u državini dela predmetne nepokretnosti, niti da je u državini iste bio nakon smrti svoga oca, koji je umro 1999. godine, a da je on svedocima samo dokazao seču stabala na delu predmetne nepokretnosti od strane njegovog oca osamdesetih godina, 1986. i 1989. godine, da tri seče stabala od strane tužiočevog oca na delu predmetne nepokretnosti ne predstavljaju savesnu državinu tužiočevog oca dužu od 20 godina i da tužilac nije dokazao da su on i njegov otac bili u savesnoj državini dela predmetne nepokretnosti više od 20 godina.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca, jer je ocenio da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak o postojanju drugih činjenica i na njima zasnovao svoju odluku, usled čega je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužilac vlasnik po osnovu održaja dela k.p.br. ..., šuma 4. klase, u m. zv. „...“ KO ..., u površini od 0.22,73 ha, u merama i granicama bliže navedenim u izreci drugostepene presude, primenom člana 28. stav 4. i člana 30. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je zaključio da je tužilac stekao pravo svojine održajem na delu predmetne nepokretnosti, budući da je tužilac neposredno i preko svog pravnog prethodnika deo predmetne nepokretnosti, koji je fizički odvojen od preostalog dela predmetne nepokretnosti, držao i koristio u periodu dužem od 20 godina, jer su kontinuirano vršili seču stabala, da su oni bili savesni držaoci, jer su smatrali da im je deo predmetne nepokretnosti dat, kao poklon od dede - GG, a da je njihova državina bila neometana i neprekidna, kao i da je pravni prethodnik tuženih bio nesavestan, jer nije prijavio i ostale zakonske naslednike iza pokojnog GG.

Pravilnost zaključka drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan, s obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava čenjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 115/2005), propisano je da po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom. Članom 28. stavom 4. istog zakona propisano je da je savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 30. stavom 1. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, dok je stavom 2. istog člana propisano da u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Članom 70. stavom 1. istog zakona propisano je da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina), dok je članom 72. stavom 2. propisano da državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a stavom 2. istog člana da savesnost državine se pretpostavlja. Članom 74. stavom 1. istog zakona propisano je da državina se gubi kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. .

Iz napred citiranih odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sledi da je jedan od načina sticanja prava svojine održaj. Održaj je originaran način sticanja prava svojine na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Državina predstavlja faktičku vlast na stvari, zakon ne definiše šta se podrazumeva pod faktičkom vlašću na stvari, ali da bi se radilo o državini na osnovu koje se održajem može steći pravo svojine potrebno je da držalac preduzima radnje na osnovu kojih se osnovano može zaključiti da je držalac stvari, odnosno da se držalac prema stvari ponaša kao vlasnik. Kod održaja se radi o tome da jedno lice ima pravo svojine, ali nema državinu stvari, a drugo državinu, ali ne i svojinu. Održaj se zasniva na nevršenju prava i služi da se otkloni nesklad između faktičkog i pravnog stanja. Postoje dve vrste održaja, redovan i vanredni. Za sticanje prava svojine vanrednim održajem potrebna je savesna državina stvari i protek roka od 20 godina za nepokretne stvari. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakonom je propisano da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesna državina je uslov za sticanje prava svojine i kod redovnog i kod vanrednog održaja. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja, a savesnost se pretpostavlja, tako da držalac nije dužan da dokazuje da je savestan, već nesavesnost dokazuje onaj ko se na nju poziva. Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje je prethodnik sadašnjeg držaoca držao stvar, kao savestan držalac. Kada su ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem, držalac postaje vlasnik, a dotadašnji vlasnik gubi pravo svojine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac stekao pravo svojine održajem na delu predmetne nepokretnosti, s obzirom da je zaključio da su otac tužioca i tužilac bili u savesnoj državini dela predmetne nepokretnosti više od 20 godina, budući da je GG, pradeda tužioca nakon kupovine predmetne nepokretnosti, deo iste poklonio tužiočevom ocu i da su otac tužioca i tužilac vršili seču stabala sa tog dela predmetne nepokretnosti. Međutim, ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan, jer zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene odlučne činjenice, budući da nije utvrđeno da li su otac tužioca i tužilac bili u državini dela predmetne nepokretnosti, odnosno da li su neposredno vršili faktičku vlast na delu predmetne nepokretnosti i u kom vremenskom periodu, jer činjenica da su vršili seču stabala sa dela predmetne nepokretnosti nije i dokaz da su bili u faktičkoj vlasti dela predmetne nepokretnosti. Naime, državina predstavlja faktičku vlast na stvari, ali da bi se radilo o državini na osnovu koje se održajem može steći pravo svojine potrebno je da držalac preduzima radnje na osnovu kojih se osnovano može zaključiti da je držalac stvari, odnosno da se držalac prema stvari ponaša kao vlasnik. Stim u vezi, a imajući u vidu da se radi o delu predmetne nepoketnosti – zemljištu koje je po kulturi šuma, i da činjenica da su otac tužioca i tužilac vršili seču stabala sa dela predmetne nepokretnosti nije dokaz i da su bili u državini dela predmetne nepokretnosti na osnovu koje državine bi se moglo steći pravo svojine održajem, već je trebalo utvrditi da li su otac tužioca i tužilac preduzimali i druge radnje na osnovu kojih bi se osnovano moglo zaključiti da su držaoci dela predmetne nepokretnosti i u kom vremenskom periodu, jer da bi neko lice steklo pravo svojine održajem na nepokretnosti potrebno je da je u državini te nepokretnosti, da je državina određenog kvaliteta i određeni protek vremena.

Stoga, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu raspravljene odlučne činjenice za donošenje odluke o zahtevu tužioca, to je drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi drugostepeni sud u ponovnom postupku otklonio ukazane nepravilnosti i ponovo odlučio o žalbi tužioca.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić