Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom, budući da je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio sve odredbe procesnog zakona, koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, saglasno članu 396. stav 1. ZPP. Zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, revizija se ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka koji je zaključen 24.10.1992. godine, razveden je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 1260/16 OD 21.07.2016. godine. Pre zasnivanja bračne zajednice, tuženi je zajedno sa majkom i sestrom, u aprilu 1990. godine, osnovao Privredno društvo „Grafomarket“ d.o.o. Beogradu, u koje je unet osnivački kapital osnivača (tuženog, njegove majke i sestre), a tokom poslovanja 1996. godine je došlo do povećanja kapitala označenog privrednog društva. Tužilja je 1991. i 1992. godine radila u tom privrednom društvu na radnom mestu ..., gde je i danas zaposlena, dobija platu, ali ne odlazi na posao. Za vreme trajanja bračne zajednice vodila je brigu i starala se o deci.

Tužilja traži utvrđenje prava svojine na 13,53% udela u Privrednom društvu „Grafomarket“ d.o.o. Beograd, jer smatra da je to njen doprinos uvećanju posebne imovine tuženog. Tužilja eventualnim tužbenim zahtevom traži da se tuženi obaveže da joj plati novčani iznos od 11.122.845,84 dinara, na ime povećanja imovine privrednog društva u periodu od 1994. godine do 1998. godine, kao posebne imovine tuženog, a srazmerno svom doprinosu.

Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, sudovi su utvrdili da je osnovni kapital privrednog društva formiran od stvari, odnosno mašina (nenovačani ulozi) i to unosom kapitala prilikom osnivanja društva i unosom stvari putem dokapitalizacije, koja je sprovedena 1996. godine, s tim što je ova dokapitalizacija izvršena iz dobiti privrednog društva ostvarene u ranijim periodima. Takođe, povećanje imovine društva je nastalo iz ostvarene dobiti privrednog društva u celom posmatranom periodu od 1994. godine do 1998. godine. Iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da se imovina privrednog društva 1996. godine povećala za 345.200,00 dinara, a 1998. godine za 182.942 USD, sve isključivo iz dobiti Privrednog društva „Grafomarket“ d.o.o. Beograd i na osnovu tog nalaza je tužilja postavila svoj obligacionopravni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo iz čl. 168. i 171. Porodičnog zakona kada je glavni tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Tužilja nema mogućnost da ističe stvarnopravni zahtev u odnosu na imovinu privrednog društva, jer imovina privrednog društva nije u režimu zajedničke imovine supružnika i odvojena je od posebne imovine tuženog, kao osnivača privrednog društva, koje je osnovano pre zasnivanja bračne zajednice parničnih stranaka. Takođe, nije bilo mesta primeni odredbi člana 170. stav 2. Porodičnog zakona, na kome tužilja zasniva svoj tužbeni zahtev. Tom odredbom je propisano da ako je tokom trajanja zajednice života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u imovini srazmerno svom doprinosu. Tužilja ne može da traži udeo na povećanoj vrednosti posebne imovine tuženog srazmerno svom doprinosu, a zbog povećanja osnovnog kapitala privrednog društva 1996. i 1998. godine. Naime, bračni drug koji nije označen u osnivačkom ugovoru ili učesnik odluke o osnivanju, što tužilja nije, nije mogao da stekne vlasnička ni upravljačka prava prema privrednom društvu, pa samim tim ni stvarno pravo na uvećanoj vrednosti imovine privrednog društva. Takođe, prihod od raspodele dobiti privrednog društva je rezultat uloženog kapitala i stoga predstavlja posebnu imovinu tuženog kao osnivača, koja je uvećana iz dobiti privrednog društva, odnosno nije rezultat zajedničkog rada supružnika. Tužilja je mogla da istakne obligacionopravni zahtev, što je i učinila, ali kako tokom postupka nije dokazala da je u privredno društvo unela imovinu stečenu zajedno sa tuženim tokom braka ni svoju posebnu imovinu, već je do povećanja vrednosti imovine privrednog društva došlo isključivo iz dobiti društva, pravilno je odbijen eventualni zahtev tužilje za isplatu. Zbog toga su neosnovani navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena izvedenih dokaza, što primenom člana 407. stav 2. ZPP, nije dozvoljen revizijski razlog. Tužilji je pružena adekvatna sudska zaštita, jer je suprotno revizijskim navodima, sud u ovoj parnici odlučivao u granicama postavljenog tužbenog zahteva (glavnog i eventualnog), u skladu sa dokaznim aktivnostima tužilje, koje su bile usmerene na dokazivanju njenog udela u povećanju osnovnog kapitala privrednog društva čiji je osnivač tuženi (koji u toku postupka nije dokazala). Predmet ocene i odlučivanja nije moglo biti pravo po osnovu uvećanja vrednosti drugih stvari iz režima posebne imovine tuženog, jer tužilja u ovoj parnici nije postavila takav zahtev.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković