Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku u periodu od 2005. do 2016. godine kada je njihov brak razveden pravnosnažnom presudom od 27.06.2016. godine. U toku braka rođeno je dvoje zajedničke dece, sada maloletne, stariji sin 2005. godine i mlađi 2006. godine. Pravnosnažnom presudom kojom je brak razveden odlučeno je da će roditelji zajednički vršiti roditeljsko pravo nad maloletnom decom. Tužena je nakon razvoda nastavila da živi u porodičnoj kući u ... koja je u katastru nepokretnosti upisana kao vlasništvo tužioca. Kuća je bila izgrađena pre zaključenja braka parničnih stranaka sredstvima tužioca i njegovog oca. Tokom braka supružnici su ulagali i dalje opremali kuću za zajednički život. Tužena ne poseduje nepokretnosti na području grada ... Ona je u međuvremenu podnela tužbu radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava sa zahtevom da samostalno vrši roditeljsko pravo u odnosu na oba maloletna deteta, a posebno je podnela tužbu i za utvrđenje prava stanovanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je tužilac dokazao da je vlasnik nepokretnosti iz koje traži iseljenje tužene i da se ona nalazi u državini iste nepokretnosti bez osnova, te je doneo odluku primenom odredbe člana 37. ZOSPO, istovremeno obrazlažući da nema mesta primeni odredbe člana 194. PZ jer je u vreme zaključenja glavne rasprave bila na snazi odluka kojom je određeno zajedničko vršenje roditeljskog prava.

Drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Zaključio je da je nastojanje tužene da ostvari pravo na porodični život i dom u odnosu na spornu nepokretnost u konkretnom slučaju u koliziji sa pravom tužioca koji raspolaže pravom vlasništva u odnosu na istu nepokretnost. Ta kolizija ogleda se u interesu tužioca da svoju stvar drži i da je koristi, njome raspolaže saglasno članu 3. ZOSPO i članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, i s druge strane u interesu tužene koji je zasnovan na odredbi člana 8. Evropske konvencije, te bi usvajanje zahteva za iseljenje tužene u konkretnoj situaciji nerešenog pitanja vršenja roditeljskog prava značilo povredu prava na porodični život i prava na dom garantovanih ovom odredbom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakav zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1.), a vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.). Odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije predviđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, pri čemu je dom „autonoman pojam“, a odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega od postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora. Odredbom člana 194. Porodičnog zakona propisano je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.), a da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.).

Prema članu 18. stav 2. Ustava Republike Srbije, Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju, ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajamčenog prava. U pravnoj doktrini i sudskoj praksi preovladava stanovište da vršenje međusobno sukobljenih ljudskih prava treba s jedne strane uzajamno uravnotežiti, a s druge strane treba uravnotežiti zajamčena prava sa demokratski izraženim opštim ili javnim interesom zajednice. U konfliktnim slučajevima kao što je ovaj pravo tužioca na imovinu, kao i pravo tužene na dom predstavljaju esencijalne vrednosti demokratskog uređenja proklamovanog Ustavom, tako da nijedno od njih ne može imati načelni primat. Ukoliko su ova prava suprotstavljena, onda se uzimanjem u obzir tipičnih osobina i posebnih okolnosti pojedinog slučaja primenom načela pravedne ravnoteže mora odlučiti kome od prava treba dati prednost.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbom stava 3. istog člana Ustava, utvrđeno je da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi našli da trenutno nema mesta primeni odredbi člana 194. Porodičnog zakona kojim bi se ustanovilo pravo stanovanja u korist tužene jer prema poslednjoj pravnosnažnoj odluci roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo. Međutim, u sprovedenom postupku, osim navoda da tužena nema nepokretnosti na teritoriji grada Šapca, nije utvrđivano da li su kod tužene uspostavljene dovoljne i trajne veze zbog kojih bi se kuća smatrala njenim domom, osim vezivanja suda za vremenski period proveden u istoj, zatim da li je to jedini prostor u kojem tužena može da stanuje i da li ima na drugi način rešeno stambeno pitanje, izvan teritorije grada ... i da li ima mogućnosti da se nastani u drugom stambenom prostoru koji bi mogla koristiti za stanovanje, zbog čega se za sada ne može izvesti zaključak da li tužena ispunjava uslove za konstituisanje prava na dom na navedenoj nepokretnosti tužioca, čiji je on isključivi vlasnik i da li bi to za njega predstavljalo očiglednu nepravdu, a posebno zbog teško narušenih međusobnih odnosa stranaka. Pored toga, ovaj sud je imao u vidu da je još uvek na snazi ranija odluka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, kao i da je tužena pokrenula parnicu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava na osnovu koje, eventualno pozitivne, odluke, bi mogla zahtevati ustanovljenje prava na stanovanje u smislu odredbe člana 194. Porodičnog zakona. Međutim u trenutnoj situaciji, a kod neutvrđenih napred navedenih relevantnih i bitnih činjenica, radi donošenja odluke u konkretnoj parnici po tužbi za iseljenje tužene iz isključive imovine tužioca, ne mogu se prihvatiti navedeni razlozi drugostepenog suda, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu sve činjenice na koje je kao značajne za odluku o tužbenom zahtevu ukazano ovim rešenjem, pa će uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić