Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2872/2022 od 02.08.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu 1 i 2. izreke, dok je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu 3. izreke prvostepene presude preinačena i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 126.900,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se poništi Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 19.11.2013. godine, overen pred Osnovnim sudom u Kraljevu 12 R3 br. 681/13 od 19.11.2013. godine, između VV iz ..., kao primaoca izdržavanja i tužene BB iz ..., kao davaoca izdržavanja u delu koji se odnosi na stambeni objekat i pomoćne objekte, izgrađeni na k.p. .. KO ..., sadržine navedene u izreci prvostepene presude, i zahtev da se utvrdi da je tužilac po osnovu sopstvenog rada, svog materijala i svojim novčanim sredstvima vlasnik idealne ½ istog stambenog objekta, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao postojanje bilo kog razloga za poništaj predmetnog ugovora iz člana 111. Zakona o obligacionim odnosima, niti se stiču razlozi za utvrđivanje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužilac nije pružio dokaze da je ispunio opšte i posebne pretpostavke za sticanje svojine stvaranjem nove stvari, odnosno tužilac nije dokazao da je svojim radom i ulaganjem izgradio predmetne objekte.

Vrhovni sud nalazi da nema mesta o odlučivanju o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva koji su navedeni u nižestepenim presudama. Tužilac uz reviziju nije dostavio dokaze o postojanju različitih sudskih odluka o istom tužbenom zahtevu u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom predmetu. Odlukom Apelacionog suda u Nišu Gž 5240/19 od 15.01.2020. godine, koju je tužilac dostavio uz reviziju, nije pravnosnažno okončan spor o tužbenom zahtevu za utvrđenje sticanja izgradnjom u porodičnoj zajednici. Svakako, osnovanost takvog tužbenog zahteva zavisi od konkretnog činjeničnog stanja o postojanju porodične zajednice i sticanja imovine učešćem članova. Revident u reviziji osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu kog je doneta pravnosnažna presuda u ovoj parnici, što nije zakonom dozvoljen razlog za posebnu reviziju. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja prava svojine i poništaja Ugovora o doživotnom izdržavanju, podneta je 14.12.2018. godine, a vrednost predmeta spora u tužbi označena je u iznosu od 500.000,00 dinara, što je protivvrednost 4.225,25 evra.

Kako se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, u kome označena vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija je nedozvoljena, prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković