U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca „Eurobank” a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Popović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 716/19 od 14.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 25.08.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 716/19 od 14.05.2020. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3946/17 od 14.11.2017. godine, stavom prvim izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv 2288/14 od 25.12.2014. godine, pa je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 3.213.904,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.2014. godine do isplate, sa troškovima izvršnog postupka u iznosu od 67.900,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 108.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 716/19 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je održano na snazi rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv 2288/14 od 25.12.2014. godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 183.369,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 109.869,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Isputujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi čl. 231. i 383. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Navode u reviziji kojima se osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavljaju primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i neparničara Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „AUTO TECH“ d.o.o. Beograd, kao dužnika, zaključen je ugovor o poslovnom revolving okvirnom kreditu plus 08.03.2007. godine. Tim ugovorom tužilac je ovom preduzeću odobrio kredit u iznosu od 25.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po kupovnom kursu tužioca na dan isplate, na rok od 120 meseci od dana ispunjenja svih uslova iz ugovora od strane dužnika. Istim ugovorom predviđeno je da za obaveze po tom ugovoru garantuje ovde tuženi, a prema posebnom ugovoru o jemstvu, koji čini sastavni deo ugovora.

Istog dana između tužioca i tuženog zaključen je ugovor o jemstvu. Ovim ugovorom tuženi se, kao jemac platac, obavezao i preuzeo samostalnu i neopozivu obavezu da bez prigovora bude odgovoran prema tužiocu za obaveze dužnika iz ugovora o kreditu, odnosno da će u roku određenom u pismenom pozivu banke ispuniti obavezu dužnika iz ugovora o kreditu sa bankom u celosti. Članom 4. tog ugovora predviđeno je da kao sredstvo ispunjenja obaveza po ugovoru tuženi predaje tužiocu dve blanko sopstvene menice sa klauzulom „bez protesta“ i da potpisivanjem ugovora o jemstvu neopozivo ovlašćuje banku da menice može popuniti i u njih uneti bitne menične sastojke u skladu sa zakonom i uslovima predviđenim tim ugovorom, a u vrednosti ukupnog potraživanja banke prema dužniku, uključujući kamate i troškove.

Kako dužnik iz ugovora o kreditu nije izvršio o dospelosti svoju ugovornu obavezu prema tužiocu u potpunosti, tužilac je u skladu sa meničnim ovlašćenjem iz ugovora o jemstvu popunio blanko menicu serijski broj ... izdatu dana 08.03.2007. godine na iznos od 3.213.904,43 dinara, sa datumom dospeća za naplatu 03.06.2014. godine. Menica sadrži klauzulu „bez protesta“, a tuženi je na menici označen kao trasant. Visina meničnog iznosa opredeljena je prema potvrdi tužioca o stanju duga na dan 03.06.2014. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom čl. 17, 262, 1065, 1066, 977, 1002. i 1004. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da, iako glavni dužnik iz ugovora o kreditu nije ispunio svoju obavezu prema tužiocu, tužilac nema zakonskih ovlašćenja da zahteva ispunjenje obaveze od tuženog kao jemca platca, zbog čega je ukinuo rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv 2288/14 od 25.12.2014. godine i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema datim razlozima, tuženi je sporio visinu utuženog potraživanja, a tužilac do dana zaključenja glavne rasprave nije dostavio kartice kredita u vezi sa svim otplatama koje su izvršene, niti je predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost utvrđivanja visine potraživanja.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i rešenje o izvršenju, u smislu odredbe člana 460. stav 4. ZPP, održao na snazi.

Neosnovano se navodima revizije tuženog osporava pravilna primena pravila o teretu dokazivanja i pravilna primena materijalnog prava.

Tuženi je sa tužiocem zaključio ugovor o jemstvu kojim se obavezao da će tužiocu, kao poveriocu iz ugovora o kreditu zaključenog sa Preduzećem za proizvodnju, trgovinu i usluge „AUTO TECH“ d.o.o. Beograd, kao korisnikom kredita, ispuniti, kao jemac platac, sve dospele, a neispunjene ugovorne obaveze glavnog dužnika. U cilju obezbeđenja potraživanja banke tuženi je predao banci blanko potpisanu menicu sa klauzulom „bez protesta“, potpisanu od strane tuženog kao trasanta, sa ovlašćenjem banci da je može popuniti i u nju uneti sve bitne menične elemente u skladu sa uslovima predviđenim u osnovnom ugovoru. Kako dužnik iz ugovora o kreditu svoju obavezu prema tužiocu nije ispunio u celosti, to je tužilac na osnovu datog ovlašćenja tuženog blanko potpisanu menicu sa klauzulom “bez protesta” popunio i pokrenuo postupak prinudne naplate svog dospelog, a ne naplaćenog potraživanja.

Članom 16. Zakona o menici propisano je da se, ako je menica, koja je u vreme izdanja bila nepotpuna, naknadno ispunjena protivno postojećem sporazumu, povreda ovog sporazuma ne može se prigovoriti imaocu menice, osim ako ju je stekao zlomisleno ili ako je pri sticanju menice postupio s velikom nemarnošću.

Načelo menične strogosti ublaženo je davanjem mogućnosti meničnom dužniku da ističe menične prigovore koji se tiču nedostatka pravnog posla na osnovu koga je menica izdata. Tako je tuženi imao pravo da u toku spora ističe prigovor da je menica popunjena protivno sporazumu, odnosno da nije ispravno popunjena, jer u nju nije unet tačan sadržaj koji se odnosi na visinu duga.

U smislu člana 223. ZPP stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Tuženi je u postupku sporio visinu potraživanja odnosno iznos na koji je menica popunjena, a na njemu je, u smislu citirane zakonske odredbe, suprotno navodima revizije, teret dokazivanja činjenica koje bi sprečile nastanak ili ostvarenje prava ili usled kojih bi pravo tužioca na naplatu potraživanja, u iznosu na koji menica glasi, prestalo da postoji. Za takvu tvrdnju tuženi do zaključenja glavne rasprave nije priložio pravno relevantne dokaze, odnosno nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, zbog čega je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno drugostepeni sud održao na snazi doneto rešenje o izvršenju kojim je tuženi obavezan da tužiocu ispuni novčanu obavezu na ime meničnog duga, u iznosu na koji menica glasi, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate i troškovima izvršnog postupka.

Neosnovani su navodi tuženog da drugostepeni sud bez održavanja glavne raprave i ponovnog izvođenja dokaza nije mogao preinačiti prvostepenu presudu. Zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom je u domenu odlučivanja veća drugostepenog suda kada oceni da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ponoviti već izvedene dokaze ili izvesti dokaze koje je odbio da izvede prvostepeni sud. U konkretnom slučaju odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom iz predloženih i izvedenih dokaza u prvostepenom postupku, a na koje je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija
Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić