ništav ugovor o otkupu stana ... br. ...-.../.. od 29.09.2000.godine zaključen između tužioca i prvotuženog, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br .../... dana 09.10.2000.godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejsto ugovor o kupoprodaji stana zaključen između prvotuženog AA, kao prodavca i drugotuženog BB, kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... dana 11.12.2000.godine, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže drugotuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz trosobnog stana broj ... u ... u ulici ... broj ... na ... spratu, površine 84 m2 i da tako ispražnjen stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je prigovor nenadležnosti suda kao neosnovn. Stavom sedmim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao neosnovan. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac da nadoknadi drugotuženom BB troškove parničnog postupka u iznosu od 156.000,00 dinara. Stavom devetim izreke, obavezan je prvotuženi AA da nadoknadi tužiocu Gradu Beogradu troškove parničnog postupka u iznosu od 104.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3453/2017 od 07.09.2017.godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih AA i BB i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br.25254/2011 od 28.06.2013.godine u stavu prvom, drugom, trećem, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je napred navedena presuda u stavu četvrtom i petom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana zaključen između tuženog AA, kao prodavca i tuženog BB, kao kupca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... dana 11.12.2000.godine, te je tuženi BB obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz napred navedenog stana i da tako ispražnjen stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu Gradu Beogradu. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osmom i devetom izreke prvostepene presude, tako što su tuženi AA i BB obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 156.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi AA i BB da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka solidarno isplate iznos od 60.000,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi AA i BB da tužiocu na ime troškova postupka po vanrednom pravnom leku solidarno isplate iznos od 60.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, prvotuženi AA i drugotuženi BB blagovremeno su izjavii reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija prvotuženog i drugotuženog delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi AA je Izvršnom odboru Grada Beograda podneo molbu za rešavanje stambenog pitanja u kojoj je naveo da su on i supruga nezaposleni i da imaju dvoje dece. Izvršni odbor Sukupštine grada Beograda je, rešavajući po podnetoj molbi, doneo rešenje od 25.05.2000.godine, kojim je dao saglasnost JP „Stambene usluge“ RJ „Rakovica“ da AA može zaključiti ugovor o zakupu stana broj ... na .. spratu, površine 84 m2, koji se nalazi u ulici ... broj ... u ..., na neodređeno vreme, na kom Grad Beograd ima pravo korišćenja, a stan će koristiti sa članovima porodičnog domaćinstva, suprugom VV i sinovima GG i DD. Na osnovu navedenog rešenja, JP za stambene usluge u Beogradu, kao zakupodavac i tuženi AA, kao zakupac su zaključili ugovor o zakupu navedenog stana, a dana 29.09.2000.godine tuženi AA je kao kupac zaključio sa Gradom Beogradom, kao prodavcem ugovor o otkupu istog stana, overen pred Drugom opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. .../... od 09.10.2000.godine. Prema potvrdi Grada Beograda, Gradske uprave, Sekretarijata za imovinskopravne poslove od 18.10.2000.godine, tužipac AA je u celosti isplatio ugovorenu cenu po ugovoru o otkupu stana u iznosu od 250.742,55 dinara. Tuženi AA je kao prodavac zaključio sa tuženim BB, kao kupcem ugovorom o kupoprodaji predmetnog stana za kupoprodajnu cenu od 2.250.000,00 dinara, overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu Ov br. .../... dana 11.12.2000.godine. Kupac BB je prodavcu isplatio kupoprodajnu cenu u celosti i uveden je u posed stana. Predmetni stan nije uknjižen u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Nalazi se u dozidanom etažu zgrade za koji nije izdata upotrebna dozvola. Kupac BB je za prodaju stana saznao preko oglasa, pri čemu je kao kupac bio savestan, proverio je celokupnu dokumentaciju vezanu za stan preko svojih advokata i nakon provere, utvrdivši da su sva dokumenta vezana za vlasništvo na stanu validna, pristupio zaključenju napred navedenog ugovora.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio da su rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 25.05.2000.godine, ugovor o zakupu stana i ugovor o otkupu, zaključeni između organa tužioca i tuženog AA ništavi, jer su suprotni odredbama člana 9. i 49. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Istovremeno prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti kuporpodajnog ugovora zaključenog između tuženog AA i tuženog BB ocenom da je tuženi BB savesni sticalac sporne nepokretnosti, jer nije mogao imati saznanja da je sporno pravo na stanu koji je nameravao da kupi i u čijem je nesmetanom posedu 12 godina i duže i da je po osnovu ugovora o kupoprodaji koji je u celosti izvršen, stekao pravo svojine po članu 20. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zbog čega tužilac neosnovano traži njegovo iseljenje u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud je postupajući po primedbama datim u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev 2016/2015 od 28.04.2017.godine, pravilno postupio prihvatajući pravni stav prvostepenog suda da su rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 25.05.2000.godine, ugovor o zakupu, ugovor o otkupu predmetnog stana zaključeni između tužioca i tuženog AA ništavi pravni poslovi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nisu osnovani istaknuti prigovori apsolutne i stvarne nenadležnosti suda, pa je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio, kao u stavu prvom izreke pobijane presude i dao razloge koje prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 9. stav 1. Zakona o sredstvima u svijini Republike Srbije, propisano je da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim i postavljenim licima u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2. tog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom po osnovu zakona na neodređeno ili određeno vreme, dok je odredbom stava 2. istog člana propisano da Vlada Republike Srbije propisuje način i kriterijume davanja stambenih zgrada i stanova u zakup, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da ugovor, drugi pravni posao ili akt kojim se daje na korišćenje stambena zgrada, odnosno stan u državnoj svojini licu koji nije navedeno u stavu 1. tog člana, ništav je.

Odredbom člana 49. stav 1. istog zakona, propisano je da će se do donošenja propisa iz člana 9. tog zakona stambene potrebe izabranih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima i organizacijama, organima i organizacijama teritorijalnih jedinica, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2. podtačka 3. tog člana, rešavati u skladu sa propisima i opštim aktima donetim do dana stupanja na snagu tog zakona. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da primenom propisa i opštih akata iz stava 1. tog člana ne mogu se rešavati stambene potrebe lica koja nisu navedena u članu 9. stav 1. tog zakona. Stavom 3. je navedeno da ugovor, drugi pravni posao ili akt koji je zaključen, odnosno donet suprotno stavu 2. tog člana je ništav.

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno prvo odlučujući kao u stavu prvom izreke pobijane presude. Naime, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da istaknuti prigovori apsolutne i stvarne nenadležnosti suda nisu osnovani, a da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan; da tuženi AA ne spada u krug lica kome bi sporni stan mogao biti dat na korišćenje, s obzirom da isti nije bio zaposleno, izabrano ili postavljeno lice u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. Zakona o sredstvima u svojini RS, zbog čega je i rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 25.05.2000.godine, kojim je JP za Stambene usluge data saglasnost da sa tuženim AA zaključi ugovor o korišćenju spornog stana, protivno navedenoj zakonskoj odredbi, pa je ništavo i bez pravnog dejstva; kako je na osnovu takvog ništavog rešenja zaključen ugovor o zakupu spornog stana sa tuženim AA, to je isti shodno članu 9. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništav pravni posao, jer je protivan prinudnim propisima; kako je ugovor o zakupu sa tuženim AA bez pravnog dejstva, to isti nikada nije stekao svojstvo zakupca na predmetnom stanu, pa nisu ni bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 16. Zakona o stanovanju za zaključenje ugovora o otkupu stana, te je i sam ugovor o otkupu stana ništav pravni posao, jer je zaključen suprotno prinudnim propisima, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga, ova je sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženih AA i BB izjavljenu protiv drugostepene presude u delu izreke pod stavom jedan i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude i u tom delu neće davati detaljnije obrazloženje shodno članu 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, osnovani su revizijski navodi prvotuženog AA i drugotuženog BB, koji se odnose na preostali deo izreke drugostepene presude u odnosu na utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, iseljenje drugotuženog i na troškove parničnogpostupka.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskih propisa propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina.

Odredbom člana 37. istog zakona utvrđeno je da vlasnik tužbom može zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, te da mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog.

Odlukom Evropskog suda za ljudska prava Gladysheva protiv Rusije (predstavka br. 7097/10 od 06.01.2011.godine) promovisan je princip zaštite savesnog (bona fide) kupca (kupca u dobroj veri) i utvrđena povreda prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 Evropske konvencije i prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije, podnositeljke predstavke, zato što je bez naknade iseljena iz stana koji je kupila po tržišnoj kupoprodajnoj ceni od drugog vlasnika-uknjiženog fizičkog lica (koji ga je kupio od supruge lica koje je stan steklo otkupom od Grada Moskve, a naknadno je otkriveno nezakonito postupanje u postupku otkupa) i u kom je živela dugi niz godina sa detetom.

U konkretnom slučaju nije sporna činjenica da je drugotuženi BB, kao savesni kupac zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana Ov br. .../... dana 11.12.2000.godine sa prvotuženim AA, da su ugovorne prestacije izvršene u celosti, te da je od dana kupoprodaje, nakon isplaćene kupoprodajne cene, po valjanom pravnom poslu ušao u posed i državinu istog koji je nesmetano koristio sve do pokretanja ove parnice, dana 17.11.2011.godine, a koji koristi i sada. Na njega se može primeniti i pravno stanovište izraženo u navedenoj odluci Eevropskog suda-princip zaštite savesnog kupca. Osim navedenog, drugotuženi BB je shodno članu 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo svojine na predmetnom stanu održajem, protekom zakonskog roka od 10 godina, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 103. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a nisu ispunjeni samim tim ni uslovi za primenu odredaba člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Sa iznetih razloga, ovaj sud je delimično uvažio reviziju tuženih AA i BB i preinačio drugostepenu presudu, tako što je potvrdio prvostepenu presudu u delu izreke pod stavom četiri i pet i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu osam i devet izreke, pa je odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude, primenom odredbe člana 407. stav 1. ZPP.

Tuženi AA i BB, troškove revizijskog postupka nisu tražili, pa im isti nisu ni dosuđeni.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić