U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Aleksandar Momirski advokat iz ..., protiv tužene Opštine Medveđa, koju zastupa Javni pravobranilac Opštine Medveđa, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2073/2021 od 22.09.2021. godine, na sednici održanoj 19.09.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2073/2021 od 22.09.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lebanu P 1204/18 od 05.04.2021. godine, stavovima prvim i drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu 3.066.574,00 dinara na ime naknade materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od dana obavljenog veštačenja 01.10.2019. do dana presuđenja 05.04.2021. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu 2.671.859,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na taj iznos za period od 07.11.2017. do 05.04.2021. godine (stav četvrti izreke). Stavom petim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 35.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2073/2021 od 22.09.2021. godine preinačena je označena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i petom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete od 3.066.574,00 dinara i izmakle koristi od 2.671.859,00 dinara, oba sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a tužilac obavezan da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Irelevantno je ukazivanje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer se iz tog razloga revizija ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je 2007. godine raskinula sporazum o eksploataciji mermernog kamena „oniks“ i termomineralnih voda na lokaciji u Sijarinskoj banji, zaključen 1991. godine sa privrednim društvom „Energoprojekt-oprema“ a.d. iz Beograda. Na inicijativu tužene navedenom privrednom društvu je potom, 10.12.2007. godine, ukinuto odobrenje za eksploataciju mermernog „oniksa“ na lokalitetu Sijarinska banja rešenjem Ministarstva rudarstva i energetike, koje je poništeno presudom Upravnog suda U 2330/10 od 09.09.2010. godine. Između Privrednog društva „Energoprojekt“ i preduzeća „Sijarina“ bio je zaključen ugovor o izvođenju radova od 04.02.2008. godine, na raščišćavanju i odvozu kamena „oniksa“, jalovine i otpadnog materijala radi uređenja prostora za temelje budućeg hotelskog kompleksa u Sijarinskoj banji. U svrhu izvođenja tih radova preduzeće „Sijarina“ zakupilo je od tužioca tri mašine, zasebnim pismenim ugovorima o zakupu od 20.02.2008. godine (sa trajanjem do 20.02.2013. godine), 05.04.2008. godine (sa trajanjem do 05.04.2011. godine) i 02.03.2009. godine (sa trajanjem do 02.03.2012. godine). Po predlogu tužene za obezbeđenje dokaza, Osnovni sud u Leskovcu je odredio privremenu meru kojom je zabranio Privrednom društvu „Energoprojekt-oprema“ da preduzima radnje koje mogu naneti štetu opštini Medveđa i da vrši dalju eksploataciju voda i mermernog „oniksa“ u Sijarinskoj banji do dostavljanja odobrenja za eksploataciju, odredivši da će privremenu meru sprovesti sudski izvršitelj, tako što će predstavniku „Energoprojekta“ dostaviti primerak rešenja o uvojenoj privremenoj meri, sa nalogom da po istoj postupi pod pretnjom kažnjavanja zbog nepoštovanja odluke suda (rešenje o privremenoj meri od 06.05.2010. godine bilo je ukinuto 19.10.2010. godine, ali je novo, sa identičnom izrekom, doneto 02.12.2010. godine). U decembru 2010. godine obustavljeni su radovi na predmetnom lokalitetu, tužiočeve mašine ostale su na gradilištu koje je zaključano i zapečaćeno od strane radnika tužene, pri čemu tužioca o tome niko nije obavestio. Tužilac je tek 30.10.2015. godine stekao mogućnost da pristupi mašinama, kada je i sačinjen zapisnik o zatečenom stanju. Budući da mašine nisu bile obezbeđene ni servisirane, na njima su se desili kvarovi, a mašine su vremenom izgubile na vrednosti tako da je na njima nastala ukupna šteta od 3.066.574,00 dinara. Istovremeno, tužilac je trpeo štetu zbog izmakle koristi u vidu nenaplaćene zakupnine po zaključenim ugovorima od zakupu, zbog nekorišćenja mašina, u ukupnom iznosu od 2.671.859,00 dinara. Imajući navedeno u vidu, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da naknadi tužiocu celokupnu materijalnu štetu, kako stvarnu, tako i izmaklu korist.

Drugostepeni sud je prihvatio pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, ali je zaključio da je prvostepeni sud, usvajajući tužbeni zahtev, pogrešno primenio odredbe materijalnog prava. Zaključio je da je tužena, kao korisnik stvari u javnoj svojini, preduzela sve radnje održavanja i zaštite predmetnog lokaliteta u skladu sa članom 24. Zakona o javnoj svojini kada je, iako tako nije bilo određeno privremenom merom, naložila zaključavanje lokaliteta – površinskog kopa, te zbog toga nije postupila ni nezakonito ni nepravilno, pa nema njene odgovornosti u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. S druge strane, iako ga tužena nije obavestila o zaključavanju i pečaćenju lokaliteta, kada je tužilac od nje tražio objašnjenje radnici MUP-a su mu saopštili da ne preduzima nikakve radnje dok se ne reše imovinski odnosi između tužene i „Energoprojekta“, tužilac nije pokušao u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da zaštiti svoje pravo svojine, odnosno da zahteva povraćaj stvari i na taj način spreči da nastupi šteta na njegovim mašinama, odnosno da štetu smanji. Zbog navedenog je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio.

Prema oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odluka drugostepenog suda kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan je pravilna, imajući u vidu da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo i da je prigovor zastarelosti koji je tužena istakla tokom ovog postupka osnovan. Naime, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 22.12.2015. godine i upravo je u njoj navedeno da je tužilac svedok činjenice da je bivši opštinski javni pravobranilac tužene u pratnji opštinskih službenika na površinskom kopu izjavio da je doneta privremena mera zabrane eksploatacije „oniksa“, a potom zaključao katancem ulaz na površinski kop, ulaz zapečatio i tužioca faktički onemogućio da pristupi površinskom kopu i da su i tom prilikom i mnogo puta kasnije predstavnici opštine (predsednik opštine, opštinski javni pravobranilac i drugi organi) ignorisali molbe tužioca, preduzeća „Sijarina“ i „Energoprojekt-opreme“ da se površinski kop otvori kako bi se pristupilo ličnim stvarima, alatima i građevinskim mašinama radi konzerviranja i saniranja štete koja će nastupiti.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano (član 361. stav 1) i da nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362); kao i da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

U konkretnom slučaju, za štetnu radnju koju je tužena preduzela zaključavanjem i pečaćenjem lokaliteta, mimo ovlašćenja iz donete privremene mere, tužilac je saznao još 2010. godine imajući u vidu da je u postupku utvrđeno da su svi radovi na lokalitetu obustavljeni počev od decembra 2010. godine. Imajući u vidu da je tužilac diplomirani inženjer geologije i magistar geoloških nauka, kako to proizlazi iz podataka koje je dao i da je zaposlen u preduzeću „Energoprojekt“ od 1999. godine, on je dužan da u izvršavanju obaveza i svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka) i da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupaka kojima bi se otežalo izvršenje obaveze drugog učesnika (čl. 18. st. 2. i 3.). Okolnost da su skupe mašine ostale nedostupne na kopu, izložene meteorološkim uslovima i procesima koji se na njima neminovno tokom vremena dešavaju, već je i za prosečnu osobu znak da će na takvim mašinama nastupiti šteta, a naročito za osobu sa obrazovanjem i iskustvom koje ima tužilac. Zbog toga je tužilac bio dužan da već od saznanja da je izvesno da su njegove mašine nedostupne, a to je bio najdocnije decembar 2010. godine, preduzme odgovarajuće pravne mere kako bi sprečio nastanak štete, kako na mašinama (stvarna šteta), tako i izmakle koristi zbog neupotrebe tih mašina. Međutim, tužilac je propustio da postupi na taj način a najprimereniji bi bio, kako to i drugostepeni sud zaključuje, zahtev za predaju mašina u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Zbog toga se ne može prihvatiti zaključak da je tužilac za obim štete saznao tek 30.10.2015. godine, kada mu je omogućeno da pristupi kopu i mašinama, i da se rok od tri godine za zastarelost računa tek od tog datuma. Trogodišnji rok koji teče od dana saznanja za štetu i učinioca je subjektivni i on teče u okviru objektivnog roka od pet godina od nastanka štetne radnje, tako da je taj rok istekao pre podnošenja tužbe 22.12.2015. godine, zbog čega je prestalo tužiočevo pravo da zahteva naknadu štete u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je shodnom primenom člana 365. stav 1. i 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tužilac u postupku po reviziji nije uspeo.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković