O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 316/18 od 17.10.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je, kao neosnovan, prigovor mesne nenadležnosti Osnovnog suda u Pančevu. Stavom drugim izreke utvrđeno je da je ništava odredba člana 8.stav 1. ugovora o gotovinskom kreditu br. ... ... od 27.02.2017. godine, zaključenog između parničnih stranaka, u delu koji glasi: „Korisnik kredita se neopozivo i bezuslovno obavezuje da na dan puštanja kredita u korišćenje plati banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 1% iznosa odobrenog kredita, utvrđenog u članu 1. ovog ugovora“. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati nominalni novčani iznos od 7.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2018. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 7.000,00 dinara, za period od 27.02.2017. godine do 13.03.2018. godine. Stavom petim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 65.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 2396/19 od 11.02.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i petom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 58.500,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 15.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv stavova prvog i trećeg izreke pobijane presude, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011..18/2020, u daljem tekstu: ZPP), jer su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka je 27.02.2017. godine zaključen ugovor o gotovinskom kreditu u iznosu od 700.000,00 dinara. Članom 8.stav 1. ugovora je predviđeno da se korisnik kredita neopozivo i bezuslovno obavezuje da na dan puštanja kredita u korišćenje plati banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 1% iznosa odobrenog kredita, utvrđenog u članu 1. ovog ugovora, pa je po ovom osnovu tužena tužiocu naplatila iznos od 7.000,00 dinara koji iznos je tužilac platio tuženoj dana 01.03.2017. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima koje su navedene u prvostepenoj presudi i ocenio da je osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje sporne ugovorne odredbe, jer tužena nije dokazala iz čega se sastoje troškovi obrade kredita koje je po ovom osnovu obračunala i naplatila tužiocu prilikom puštanja kredita u tečaj. Posledično je usvojen i zahtev za vraćanje stečenog bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, a odbijen je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od dana zaključenja ugovora (kako je tužbom traženo) do dana podnošenja tužbe, iz razloga što je tužena u vreme zaključenja ugovora i dana sticanja naknade bila savesna, a osnov sticanja je otpao tek donošenjem presude u ovoj parnici.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Po stanovištu drugostepenog suda, sporna odredba kojom je banka na nedvosmislen način ugovorila pravo na naplatu naknade za pružanje finansijskih usluga na tržištu je u skladu sa načelima obligacionog prava i ostalim zakonskim odredbama. Tužilac je pristupio zaključenju ugovora, upoznat sa činjenicom da će platiti naknadu za obradu kreditnog zahteva, pri čemu ona ne sadrži u sebi nikakve skrivene troškove, jer ne predstavlja stvarni trošak koji je banka imala, već naknadu koja banci pripada na ime pružanja finansijskih usluga. Uprkos tome što naknade i troškovi koji padaju na teret korisnika ne služe da banka ostvari profit veći od onoga koji ostvaruje naplatom kamate kao cenom kredita, ukoliko banka i korisnik kredita, kao u konkretnom slučaju, ugovore da pored kamate korisnik plaća i druge naknade i troškove koji su jasno i precizno navedeni i tako opredeljeni, da korisnik nije mogao biti u zabludi koje su njegove obaveze, nema mesta traženom utvrđenju ništavosti sporne odredbe. Formulisanjem sporne odredbe tužena nije postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja, već se kretala u okviru načela slobode ugovaranja, prikazujući tužiocu njegove ugovorne obaveze u procentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita. Osim toga, tužilac je imao mogućnost da ne pristupi zaključenju ugovora o kreditu sa tuženom i da eventualno odabere drugu poslovnu banku.

Osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Ovo proizlazi iz odredaba člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“ br. 107/05,...14/15) kojim nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz člana 42. proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 42. i 43. istog Zakona propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova.

Saglasno navedenom, zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, a ovlašćenje ugovorača da predvide različite uslove davanja kredita koji proističe iz načela slobode ugovoranja uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita u principu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/11 i 139/14), u članu 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Ovaj zakon na više mesta reguliše pitanje troškova kredita koji padaju na teret korisnika, ali ne može biti materijalnopravni osnov za odlučivanje u predmetu o kreditu jer se ne može retrokativno primenjivati na ugovore koji su zaključeni pre njegovog stupanja na snagu. Ovaj zakon stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ (04.06.2011. godine), a njegova primena otpočela je po isteku šest meseci od dana njegovog stupanja na snagu (05.12.2011. godine), osim odredbe člana 38. stav 5. koja se primenjuje od 01.01.2012. godine.

Takođe, odredbe o naknadi troškova kredita ne mogu se podvesti ni pod jedan slučaj nepravičnih ugovornih odredaba koje su nabrojane u članu 44. i 45. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ br.73/10), koji se smatraju ništavim jer imaju za posledicu značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana na štetu potrošača.

Ugovorom o kreditu korisnik se obavezuje da banci plaća određenu naknadu za korišćenje njenog novca u vidu ugovorene kamate. U ugovoru o kreditu navode se nominalna i efektivna kamatna stopa, koja u smislu člana 19. stav 1. tačka 6. i 7. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga predstavljaju obavezne elemente ugovora o kreditu.

Nominalna kamatna stopa označava kamatnu stopu izraženu kao fiksni ili promenljivi procenat koji se na godišnjem nivou primenjuje na iznos povučenih kreditnih sredstava (član 2. tačka 10), a godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou (član 2. tačka 21).

Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, Narodna banka Srbije od 30.06.2006. godine („Sl. glasnik RS“, br.57/06, a koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine), propisala je jedinstveni obračun objavljivanja troškova kamata i naknada bankarskih usluga po osnovu depozitnih kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa), kao i bližih uslova i načina obaveštavanja klijenta banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama. Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima i važi od dana obračuna. Tačkom 5. navedene Odluke je predviđeno da ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima odnosno kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: 1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to visinu nominalne kamatne stope na depozit odnosno kredit, iznos naknade i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita odnosno odobravanja kredita, iznos naknade i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu odnosno kreditu; 2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to: kriterijume za revaloziraciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, podatak o stranoj valuti po kojem se kredit indeksira ili drugi kriterijumi za revalorizaciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna, a mogu nastati u toku realizacije ugovora o depozitu odnosno kreditu, troškove procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja i druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškove upisa u registar kod nadležnog organa, troškove pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškove pribavljanja uverenja potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškove kreditnog biroa i druge. Ovi podaci iz tačke 1. treba da budu navedeni i iskazani u ponudi tog stava, tako da klijent nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz stava 1. ove tačke banka dostavlja klijentima na način propisan uputstvom iz tačke 11. Odluke. Pri zaključivanju ugovora o kreditu banka na osnovu tačke 7. stav 2. Odluke, uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate, dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredaba ove Odluke.

Na osnovu izloženih i citiranih tačaka Odluke može se zaključiti da postoje četiri vrste troškova bankarskog kredita, i to: troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, troškovi koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora i ostali troškovi navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2. alineja 3. Odluke (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, pribavljanje uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškovi kreditnog biroa i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno.

Iz izloženog proizlazi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, a da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i mogu biti naplaćeni samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Ugovaranje troškova kredita koji se uključuju u efektivnu kamatnu stopu iz tačke 5. stav 1. odredba pod 1. u procentualnom iznosu od glavnice nije zabranjeno. Mogućnost procentualnog obračunavanja troškova ima osnova u tome što se radi o troškovima koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope koja se takođe obračunava u procentima. Ali bez obzira na to da li su troškovi iskazani u procentu ili fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Sud u svakom konkretnom slučaju mora ispitati da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu bio ispunjen uslov propisan tačkom 5. stav 2. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite.

Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju prilikom zaključenja ugovora o kreditu nnje bio ispunjen uslov propisan citiranom tačkom 5. stav 2. Odluke Narodne banke Srbije, jer iz sporne odredbe ugovora o kreditu proizlazi da su troškovi obrade kreditnog zahteva iskazani u fiksnom iznosu, ali da tužena, iako je to bila dužna da učini, bliže podatke o troškovima obrade kredita nije navela u ponudi jasno i nedvosmisleno, tako da tužilac nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, zbog čega je tužbeni zahtev osnovan, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je, stavom drugim izreke, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene, potvrdio prvostepenu presudu u stavovima drugom, trećem i petom izreke i odbio zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu člana 404. ZPP, izjavljenoj protiv stava drugog izreke pobijane presude, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv stava drugog izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka, ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilac je reviziju izjavio i protiv odluke kojom je odbijena, kao neosnovana, njegova žalba i potvrđena prvostepena odluka o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate na glavno potraživanje, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedno potraživanje, zbog čega je, primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno odredbama čl. 153, 154. i 163. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je primenom člana 165. ZPP doneta odluka kao u stavu petom izreke.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu šestom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić