Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 5296/23 od 26.06.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog Zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio ugovor o kreditu sa tuženom bankom dana 06.10.2017. godine kojim je odobren kredit u iznosu od 400.000,00 dinara sa rokom vraćanja od 68 meseci. Članom 5. stav 5.1 tačka 1. pod a) korisnik kredita se obavezao da banci plati fiksnu mesečnu naknadu za praćenje kredita, 0,15% od iznosa odobrenog kredita. Tužena je od tužioca na ime naknade za praćenje kredita mesečno naplaćivala iznos od 600,00 dinara u periodu od 05.11.2017. godine do 05.09.2020. godine.Tužilac je osporio verodostojnost i autentičnost ponuda od 02.10.2017. godine i od 06.10.2017. godine dostavljenih u fotokopiji. Iz tog razloga prvostepeni sud nije prihvatio ponude kao dokaze u ovoj parnici.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava jer tužena nije dostavila original ponuda već fotokopije čiju je verodostojnost i autentičnost tužilac u postupku osporio, pa tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužioca na jasan i nedvosmislen način upoznala sa vrstom i visinom troškova koji padaju na njegov teret. Zato je tužena obavezana da tužiocu vrati naplaćeni iznos na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 06.10.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju predmetni ugovor o kreditu zaključen je 06.10.2017. godine na osnovu ponuda (osnovni podaci o kreditu) od 02.10.2017. godine i 06.10.2017. godine koje su u tački 3.3. sadržale vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (iskazani u apsolutnom novčanom iznosu). Pored ostalog, u obe ponude jasno je prikazana naknada banke – fiksna mesečna naknada za praćenje kredita u iznosu od 600,00 RSD, koja se naplaćuje zajedno sa ratom kredita. Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pa nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali ukoliko je korisniku kredita pre zaključenja ugovora bilo poznato koji troškovi kredita i naknade padaju na njegov teret (vrsta i visina/ fiksni ili promenljivi), time je korisniku data mogućnost da uslove kredita uporedi sa ponudama drugih banaka i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Banka shodno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom odlukom NBS nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Saglasno tome, tužilac je na izložen način od strane tužene banke, kao ponudioca u potpunosti informisan o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data mu je mogućnost da ponude razmotri i o njima odluči, što je i bila zakonska obaveza banke. Prihvatanjem učinjenih ponuda ugovor se smatra zaključenim (član 31. i 32. ZOO), pa kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz ponuda odgovara bitnim elementima predmetnog ugovora, to je tužilac u predugovornoj fazi informisan o obavezi plaćanja predmetnih troškova uz iskazanu efektivnu kamatnu stopu u tački 3.2. ponude koja je pokazivala ukupnu cenu kredita, čime mu je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi ugovora odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Činjenica da su u postupku priložene ponude u fotokopiji, te da je tužilac osporio verodostojnost i autentičnost fotokopija ponuda i njihovo uručenje ne vodi drugačijem zaključku. Pitanje da li neoverena fotokopija isprave predstavlja nedozvoljen dokaz jeste faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji objektivna i obrazložena sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, a samim tim i da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose. Zato u situaciji kada je po članu 7. stav 4. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, davalac finansijske usluge dužan da u dosijeu korisnika čuva ugovor i ugovornu dokumentaciju koji se odnose na tog korisnika (ponuda, nacrt ugovora, pregled obaveznih elemenata, plan otplate/isplate, aneks ugovora s novim planom otplate, obaveštenja, opomene i dr.), a po članu 17. stav 4. tog zakona ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugo trajnom nosaču podataka, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi dostavila ponudu za zaključenje ugovora u situaciji jer nije dostavila ponude u originalu, već u fotokopiji. Zato predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za zastupanje od strane advokata na jednom održanom ročištu u iznosu od 10.500,00 dinara, za sastav žalbe 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji i za sastav revizije 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glsanik RS“ broj 43/03 od 26.05.2023. godine).Tuženoj su priznati troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, sve prema važećoj Taksenoj tarifi. Tužena nema pravo na naknadu troškova na ime PDV-a za pruženu advokatsku uslugu jer kao dokaz nije priložen račun o izvršenoj advokatskoj usluzi u smislu člana 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost, pa isti ne predstavljaju stvarni trošak stranke u smislu članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić