Vrhovni kasacioni sud je ocenio da postoje razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji, u smislu označene zakonske odredbe, imajući u vidu revizijske navode i pravnosnažne presude dostavljene uz reviziju kojima se ukazuje na neujednačenu sudsku praksu u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Požarevcu, Sudska jedinica u Žagubici P 1584/13 od 07.11.2013. godine, obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo poljoprivrede, da tužilji, na ime duga, isplati iznos od 20.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2009. godine do isplate, kao i da joj naknadi parnične troškove u iznosu od 30.900,00 dinara. Presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 1386/13 od 20.12.2013. godine, navedena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan, i obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 60.000,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 29508/14 od 21.01.2016. godine usvojena je ustavna žalba ovde tužilje i utvrđeno je da je presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 1386/13 od 20.12.2013. godine povređeno pravo tužilje kao podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je poništena presuda Višeg suda u Požarevcu Gž 1386/13 od 20.12.2013. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu, Sudska jedinica u Žagubici P 1584/13 od 07.11.2013. godine. Ustavni sud u svojoj odluci nije odredio da tužilja ima pravo na naknadu štete, niti je takav zahtev u predmetu Ustavnog suda tužilja postavila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno stavom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer su posledice povrede prava na pravično suđenje otklonjene utvrđivanjem da je ovo pravo tužilje povređeno presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 1386/13 od 20.12.2013. godine, poništavanjem te odluke i nalogom Ustavnog suda da drugostepeni sud donese novu odluku o izjavljenoj žalbi.

Po oceni drugostepenog suda, zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete nije osnovan, jer je primenom odredbi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Sl. glasniku RS" br. 99/2011), tužilja svoje pravo na naknadu nematerijalne štete mogla da ostvari samo po podnetom zahtevu za naknadu štete u postupku pred Ustavnim sudom, a ne pred sudom opšte nadležnosti, kako to tužilja tužbom traži.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna prmena materijalnog prava.

Član 90. Zakona o ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/2007 od 28. novembra 2007. godine) kojim je bilo propisano da odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba predstavlja pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete pred Komisijom za naknadu štete Ministarstva pravde, a zatim pod određenim uslovima nadležnom sudu, prestao je da važi 04.01.2012. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 99/11 od 27.12.2011. godine) prema kojem zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, shodno članu 85. stav 3. tog zakona.

S toga odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba nije više pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete pred nadležnim organom, odnosno sudom, već Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 3. zakona, odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu, odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Shodno navedenom, o pravu i visini naknade štete zbog utvrđene povrede nekog Ustavom zajemčenog prava, može se jedino i isključivo odlučivati u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom, pod uslovom da su ispunjene procesne pretpostavke, odnosno da je takav zahtev blagovremeno postavljen. Drugim rečima, samo postojanje usvajajuće odluke Ustavnog suda, ne znači da "automatski" postoji i osnov za naknadu štete koja se može ostvariti pred redovnim sudom.

U konkretnom slučaju, tužilja je ustavnu žalbu podnela 03.04.2014. godine, dakle nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu i u ustavnoj žalbi nije postavila zahtev za naknadu štete, već je zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje istakla u tužbi pred prvostepenim sudom podnetom 20.10.2016. godine.

Stoga su po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilni razlozi drugostepenog suda da tužbeni zahtev nije osnovan, jer je tužilja pravo na naknadu nematerijalne štete mogla da ostvari jedino u postupku pred Ustavnim sudom postavljanjem takvog zahteva u ustavnoj žalbi. Propuštajući da istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe podnese zahtev za naknadu štete tužilja je izgubila pravo da naknadu štete zahteva u parničnom postupku nakon okončanja postupka pred Ustavnim sudom.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić