Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/2018 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u intresu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. je propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja, na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužene. Pobijana presuda ne odstupa od pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita koji je, u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova, Vrhovni kasacioni sud usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 22.05.2018. godine. Prema tom pravnom stavu, iznos troškova koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita ni jednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč i mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. Tužena, iako je na njoj bio teret dokazivanja, nije pružila dokaze da je postupila u skladu sa navedenim pravnim stavom. Zato, ni u slučaju da je dozvoljeno odlučivanje o reviziji tužene u smislu člana 404. ZPP, ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tuženu.

Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 410. stava 2. tačke 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovom sporu podneta je 30.05.2019. godine a kao vrednost predmeta spora je označen iznos od 44.250,00 dinara, koji je unet i uvode nižestepenih presuda. Pobijena drugostepena presuda je doneta 24.02.2020. godine.

Članom 468. stavom 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stavom 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 479. stava 6. ZPP.

Imajući izloženo u vidu, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić