Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi su izjavili blagovremene revizije, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava tako što tužilac pobija drugi, treći i odbijajući deo četvrtog stava izreke, dok tuženi pobija obavezujući deo stava četvrtog izreke i rešenja sadržana u stavovima prvom (ukidajuća odluka), petom, šestom i sedmom izreke (odluka o troškovima postupka).

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv rešenja sadržanog u stavu prvom izreke pobijane presude kojim je ukinuta prvostepena presuda, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 1. i 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i odredbe čl 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), pa je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Rešenje kojim je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu P 2837/20 od 18.02.2021. godine, nije rešenje kojim je postupak pravnosnažno okončan, što znači da revizija tuženog izjavljena protiv tog rešenja nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da su revizije parničnih stranaka osnovane.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile 07.12.2007. godine ugovor koji je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov 34903/2007, a za predmet ima regulisanje odnosa u poslu zajedničke izgradnje objekta u ulici ... broj .. u Beogradu, na katastarskoj parceli br. .. K.O. ... . U članu 1. Ugovora, konstatovano je da je tužilac, kao vlasnik 6/10 idealnih delova nepokretnosti uknjižene u ZKUL .. K.O. ..., zaključio ugovor o zajedničkoj gradnji sa vlasnicima ostalih objekata na toj parceli, te da su na osnovu njihovih međusobnih ulaganja uređeni vlasnički odnosi i da je stan koji je predmet ovog ugovora pripao tuženom, a da su tuženi i ostali suvlasnici dobili odobrenje za izgradnju stambeno – poslovnog objekta na kp. br. .. K.O. ... . Tužilac se predmetnim ugovorom obavezao da učestvuje u finansiranju i izgradnji dela objekta svojim sredstvima i to trosobnog stana broj 16 u potkrovlju, projektne površine 69,62m2, trosobnog stana broj 17 u potkrovlju, projektne površine 66,65m2 i garažnih mesta broj 11 i broj 12 na prvoj etaži ispod prizemlja, dok će preostala sredstva za izgradnju objekta obezbediti tuženi. Na osnovu člana 4. Ugovora, tuženi se saglasio da se tužilac može, bez njegovog prisustva i posebne saglasnosti uknjižiti kao vlasnik nepokretnosti čiju izgradnju finansira, kada se za to steknu uslovi, odnosno kada tuženi uknjiži predmetni objekat. Članom 5. Ugovora, tuženi je potvrdio da je danom overe potpisa na ovom ugovoru primio od tužioca potrebna novčana sredstva za finansiranje izgradnje dela nepokretnosti iz člana 2. ugovora i to dela potrebnog za izgradnju po sistemu „ključ u ruke“, koji će u njegovo ime koristiti za finansiranje celokupnog procesa izgradnje dela predmetnog objekta koji se odnosi na finansiranje izgradnje nepokretnosti iz člana 2. tog ugovora. Istim članom Ugovora konstatovano je da je tužilac predao tuženom „novčani iznos potreban da se finansira izgradnja oba garažna mesta i stana broj 16 u celosti, kao i dela stana broj 17 u površini od projektovane površine 30,38m2“, pa je tužilac obavezan da preda tuženom preostali iznos potreban za završetak celokupnog procesa izgradnje stana broj 17 i to u visini tržišne vrednosti na dan plaćanja za preostalu površinu stana broj 17 od 46,27m2, za čije finansiranje tuženi nije primio novac. Na osnovu člana 6. Ugovora, predviđena je obaveza tuženog da predmetni objekat i nepokretnosti iz člana 2. ugovora završi i preda u posed tužiocu najkasnije do kraja marta 2009. godine, uz pravo prolongiranja ovog roka za još mesec dana, za potrebe tehničkog prijema zgrade. Pre zaključenja Ugovora sa tužiocem, tuženi je 10.03.2006. godine zaključio ugovor o zajedničkoj izgradnji objekta sa VV, a predmet tog ugovora je takođe regulisanje odnosa u pogledu zajedničke izgradnje objekta u ulici ... broj .., tako što će VV učestvovati u finansiranju izgradnje dela predmetnog objekta i to: dve etaže trosobnog stana broj 30 u potkrovlju projektovane površine 130,09m2 za obe etaže, kao i garažnog mesta broj 2 na nivou -1, a posebnim aneksom uz taj ugovor regulisaće se način i odnosi u finansiranju zajedničke izgradnje predmetnog stana. Tokom 2009. godine, tuženi je stan broj 16 predao u posed VV. Na osnovu priznanica od 10.05.2006. godine tuženi je priznao i potvrdio da je 10.05.2006. godine, kao nosilac zajedničke izgradnje i vlasnik objekta u izgradnji (prodavac nepokretnosti), primio ukupan ugovoreni iznos od 130.000 evra u gotovom novcu u dinarskoj protivvrednosti od VV investitora u zajedničkoj izgradnji (kupca nepokretnosti – dvoetažnog stana broj 30 u ulici ... broj .. u Beogradu, projektne površine 130,09m2, za obe etaže, a po ugovoru o zajedničkoj izgradnji objekta od 10.03.2006. godine). Veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke Dušana Raskova od 18.04.2023. godine, u drugostepenom postupku je utvrđeno da je ukupna tržišna vrednost trosobnog stana broj 16 u potkrovlju, površine 69,62m2, dela trosobnog stana broj 17 u potkrovlju površine 20,38m2 i garažnih mesta broj 11 i 12 u nivou Po1, sve na adresi ... broj .. u Beogradu, na Opštini ..., prema tržišnim cenama na dan 07.12.2007. godine iznosila 150.848,34 evra. Takođe je utvrđeno da je za izgradnju navedenih nepokretnosti, prema cenama na dan 07.12.2007. godine bilo potrebno izdvojiti 123.154,24 evra (građevinska vrednost). Tuženi je tužbeni zahtev tužioca osporio ukazujući da je predmetni ugovor prividan i da je zaključen u cilju izbegavanja plaćanja poreza na kapitalnu dobit od strane tužioca, koji je neposredno pre zaključenja tog Ugovora prodao stanove koje je sam izgradio, pa je s tim u vezi osporio da je primio bilo koji novčani iznos od tužioca na ime njegovog učešća u izgradnji predmetnih nepokretnosti.

Polazeći od sadržine zaključenog Ugovora o zajedničkoj izgradnji i to pre svega odredbe člana 5. kojom je definisan predmet obaveze tužioca, drugostepeni sud je zaključio da predmetni ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti predmet obaveze tužioca – potrebna sredstva za izgradnju koja su predata na način na koji je tužilac delimično ispunio svoju obavezu, dok preostali deo njegove obaveze sadrži podatke – tržišnu cenu na dan isplate i kvadraturu neizmirenog dela obaveze, pa se po mišljenju drugostepenog suda radi o predmetu ugovora koji je moguć, dopušten i odrediv u smislu odredbe člana 47. i 50. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju drugostepenog suda, među parničnim strankama je zaključen ugovor o gradnji po sistemu „ključ u ruke“, u kome je, u smislu odredbi člana 630.-640. Zakona o obligacionim odnosima, po zakonskoj definiciji rok bitan element ugovora, pa je stoga po proteku roka za predaju stanova i garaža koji je bio ugovoren najkasnije do 30.04.2009. godine došlo do raskida istoga po samom zakonu budući da tužilac nije od tuženog zahtevao predaju stanova, već vraćanje novca. Kako se ne može tražiti ispunjenje raskinutog ugovora, u smislu odredbe člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je odbio osnovni tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti, kao i eventualni zahtev za raskid ugovora o zajedničkoj gradnji. Imajući u vidu da je tokom postupka utvrđeno da je tužilac predao tuženom potrebna sredstava za izgradnju nepokretnosti bliže opisanih u članu 5. predmetnog ugovora i to za ceo stan broj 16, za deo stana broj 17 i za dve garaže, čiji iznos je prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke 123.151,24 evra i da je tuženi, svojim potpisom na ugovoru koji je overen kod suda, potvrdio prijem potrebnih sredstava za izgradnju ovih nepokretnosti, drugostepeni sud je zaključio da je tuženi dužan da tužiocu isplati iznos sredstava koje mu je tužilac predao na ime delimičnog ispunjenja svoje ugovorne obaveze u smislu odredbe člana 132., sa kamatom u smislu odredbe člana 277. u vezi člana 132. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav. Predmet obaveze je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strane ostavile trećem licu da ga odredi na osnovu odredbe člana 50. stav 1. istog zakona. Kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav na osnovu odredbe člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Prividan ugovor nema dejstava među ugovornim stranama na osnovu odredbe člana 66. stav 1. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile neimenovan ugovor čiji bitni elementi su određeni saglasno volji ugovornih strana. Ne radi se niti o ugovoru o delu, niti o ugovoru o kupoprodaji imajući u vidu da je predmetni ugovor zaključen u fazi izgradnje objekta, a da se tužilac, njegovim zaključenjem, obavezao da učestvuje u finansiranju izgradnje dela tog objekta svojim sredstvima. Kod takvog stanja stvari, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju bilo potrebno veštačenje, od strane sudskog veštaka građevinske struke, radi utvrđenja ukupne tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti, jer se u ovom slučaju ne primenjuje odredba člana 623. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje način određivanja naknade kada ona nije određena u ugovoru o delu. Bitni elementi konkretnog ugovora su: nepokrenosti čiju izgradnju finansira tužilac svojim sredstvima; novčani iznos koji tužilac ulaže u finansiranje njihove izgradnje, pa je bilo nužno da parnične stranke o tome postignu saglasnost, jer se radi o predmetu obaveze. Pošto predmetni ugovor nije imenovan, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je po zakonskoj definiciji iz odredbi čl. 630-640 Zakona o obligacionim odnosima, rok bitan element ugovora. Drugostepeni sud je takođe propustio da prethodno ceni da li se u konkretnom slučaju radi o prividnom ugovoru. Radi razjašnjenja te činjenice, trebalo je da drugostepeni sud ima u vidu da je više od godinu dana pre zaključenja predmetnog ugovora tuženi zaključio ugovor o zajedničkoj izgradnji objekta sa VV (10.03.2006. godine). Predmet tog ugovora je takođe regulisanje odnosa u poslu zajedničke izgradnje objekta u ulici ... broj .., tako što VV učestvuje u finansiranju izgradnje dela predmetnog objekta i to dve etaže trosobnog stana broj 30 u potkrovlju, projektne površine 130,09m2 za obe etaže, kao i garažnog mesta broj 2 na nivou -1, pa je tuženi taj ugovor ispunio tako što je, tokom 2009. godine, predmetni stan broj 16 predao u posed VV, koji mu je, na osnovu priznanice od 10.05.2006. godine, isplatio naknadu u ugovorenom iznosu od 130.000 evra u gotovom novcu, a u dinarskoj protivvrednosti. S tim u vezi, nije cenjena savesnost tužioca pri zaključenju predmetnog ugovora jer nije utvrđeno da li je tužilac znao ili je prema okolnostima konkretnog slučaja morao da zna da su nepokretnosti koje je kupio od tuženog prethodno prodate VV. Pošto tužilac tvrdi da je tuženom, na ime ispunjenja svoje ugovorne obaveze iz predmetnog ugovora predao iznos od 155.000,00 evra, dok tuženi tu činjenicu osporava navodeći da od tužioca nije primio novac jer su oni zaključili prividan ugovor, nerazumljiv je zaključak drugostepenog suda da je tuženi dužan da tužiocu isplati iznos od 123.151,24 evra sa pripadajućom kamatom. Dakle ako sud veruje tužiocu onda je tuženi njemu, za slučaj da se radi o ništavom ugovoru, dužan da vrati 155.000,00 evra, a ako sud veruje tuženom, onda predaje novca nije bilo. Ako zaključi da predmetni ugovor nije ništav, potrebno je da drugostepeni sud pri odlučivanju o tužbenom zahtevu tužioca za predaju predmetnih nepokretnosti ima u vidu da one nisu u državini tuženog već su u državini VV, koji nije stranka u ovoj parnici.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, utvrdi sve bitne činjenice koje su od značaja za ocenu punovažnosti predmetnog ugovora, a s tim u vezi i zahtevanih činidbi (predaju nepokretnosti ili predaju novca), da bi potom imao mogućnost, da pravilnom primenom materijalnog prava, donese novu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić