Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to odluke iz stava prvog izreke, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 14.05.2015. godine došlo do elementarne nepogode (snažan grad), koja je nanela štetu na tužiočevim zasadima voća – maline sorte „...“ u površini od 1,20 ha i kupine sorte „...“ u površini od 0,08 ha, koje se nalaze na teritorji Opštine Ivanjica. Navedenog dana nije delovala protivgradna zaštita sa protivgradnih stanica na teritoriji Opštine Ivanjica jer nije bilo raketa, a nisu angažovani ni radnici (Sektor za vanredne situacije MUP-a Srbije nije zaključio ugovore sa strelcima i nije im dao odobrenje da dejstvuju). Protivgradne rakete nisu ispaljene ni iz radarskog centra koji se nalazi u susednoj opštini - Sjenici u kojoj je bio stacioniran izvestan broj protivgradnih raketa, a koji deluje pod nadzorom Republičkog hidrometereološkog zavoda Srbije. Sezona odbrane od grada traje od 15. aprila do 15. oktobra. Rešenjem opštinskog veća Opštine Ivanjica o raspodeli namenskih sredstava na ime pomoći Republike Srbije za ublažavanje nastalih posledica štete od elementarne nepogode – grada u maju 2015. godine od 26.04.2016. godine, tužiocu je isplaćeno 43.200,00 dinara za zasade maline i 2.016,00 dinara za zasade kupine. Tužilac nije imao postavljenu protivgradnu mrežu iznad svojih zasada voća, ali je svoje zasade voća osigurao i na ime nastupanja osiguranog slučaja, osiguravajuće društvo mu je isplatilo premiju osiguranja od 1.320.000,00 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da je ukupna šteta (stvarna šteta i izmakla korist) na tužiočevim zasadima voća prema cenama u vreme izrade nalaza i mišljenja iznosi 10.064.000,00 dinara. Iz nalaza veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je i da na parceli na kojoj su se nalazili tužiočevi zasadi voća nije moguće postaviti protivgradnu mrežu zbog konfiguracije terena, čija se nepovoljnost ogleda u kontrapadovima, visovima, s povremenim jakim vetrovima, odnosno zbog konfiguracije terena koja onemogućava postavljanje protivgradne mreže. Utvrđeno je da je efikasnost protivgradne zaštite u Republici Srbiji 70%.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 154, 155, 172, 189. stav 2. i 277. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), te člana 2, člana 3. tačka 2, člana 8. tačka 3 i članova 9. do 13. Zakona o vanrednim situacijama i člana 11. Zakona o ministarstvima, važećih u vreme štetnog događaja usvojili tužbeni zahtev smatrajući da postoji odgovornost tužene za štetu po osnovu objektivne odgovornosti (član 172. ZOO), zbog neobezbeđivanja raketa i nepreduzimanja mera za aktiviranje sistema protivgradne zaštite. Dok na strani tužioca nema doprinosa nastanku štete, budući da činjenica što nije postavio protivgradnu mrežu iznad svojih zasada voća ne predstavlja njegov doprinos, s obzirom da je iz nalaza veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da na tom terenu nije moguće postavljanje protivgradne mreže zbog konfiguracije terena. Prilikom odlučivanja o visini naknade štete, pošli su od iznosa ukupne štete utvrđene nalazom i mišljenjem veštaka u iznosu od 10.064.000,00 dinara, koji iznos su umanjili za 30% (zbog činjenice da procenat uspešnosti dejstva protivgradne zaštite iznosi 70%) i taj iznos umanjili za još 45.216,00 dinara (na ime isplaćene naknade po rešenju Opštine Ivanjica) i tuženu obavezali da tužiocu isplati 6.999.584,00 dinara. Dodatna argumentacija nižestepenih sudova je da okolnost što je tužilac osigurao svoje zasade voća i što mu je na ime nastupanja osiguranog slučaja od strane osiguravajućeg društva isplaćena premija ne utiče na dosuđenu visinu naknade štete jer se taj iznos premije (1.320.000,00 dinara) uračunava u deo štete za koji tužena ne odgovara (30%), što iznosi 3.019.200,00 dinara, a što je znatno više od iznosa premije.

Izloženo pravno stanovište o postojanju odgovornosti tužene i njenoj obavezi da naknadi nastalu materijalnu štetu prihvata i Vrhovni sud, nalazeći da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 44/14), propisano je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se u Sektoru za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra tužena je 14.05.2015. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustila da obezbedi neophodne uslove i mere za protivgradnu zaštitu, jer nije obezbedila rakete niti je obučila strelce, niti im je u vanrednoj situaciji naredila da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovništva Opštine Ivanjica, zbog čega odgovara za štetu, koja je tužiocu naneta. Osim toga, pojava gradonosnih oblaka se u metereološkom smislu može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera šteta bi se u pretežnom delu mogla spreči, zbog čega grad ne predstavlja višu silu da bi tužena Republika Srbija, u smislu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima bila oslobođena od odgovornosti.

Imajući u vidu izloženo, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za odgovornost tužene iz Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, br. 11/09 i 92/11). Naime, u smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 111/09, 92/11, 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa članom 4. stavom 1. tačkom 1) istog zakona, subjekti sistema zaštite i spasavanja su i državni organi. Članom 5. stavom 1. tačkom a), istog zakona, utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojim je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a tačkom g) istog člana utvrđeno je načelo preventivne zaštite, po kome organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave i druga pravna lica, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa savojim nadležnostima. Nadležnosti ovih organa utvrđene su istim zakonom, tako je članom 11. stavom 1. tačkom 5) utvrđena nadležnosti MUP RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja, da organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, radnog upoznavanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije, a članom 11. tačkom 8) da priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu.

Iz izloženog proizilazi da Republika Srbija preko nadležnog sektora MUP-a vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u vanrednim situacijama (gradonosni oblaci). Zbog toga je ona odgovorna za štetu po članu 172. ZOO i po izloženim pravilima iz Zakona o vanrednim situacijama. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužena Republika Srbija pasivno legitimisana i u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode izazvane gradom i olujnim vetrom.

U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca nastaloj šteti (koje navode ponavlja i u reviziji), jer pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač. Po oceni Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova da na strani tužioca u konkretnom slučaju nema doprinosa nastanku štete je pravilan, s obzirom na utvrđenu činjenicu da na teretnu gde se nalaze tužiočevi zasadi voća nije moguće postavljanje protivgradne mreže zbog konfiguracije tog terena, a da je tužilac pri tom svoje zasade voća osigurao na ime nastupanja osiguranog slučaja, tako da mu je osiguravajuće društvo mu je isplatilo premiju osiguranja (1.320.000,00 dinara).

Neosnovano se revizijom pobija činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da je uspešnost i efikasnost dejstva protivgradne zaštite 70% u kom procentu je opredeljen doprinos tužene. Ovo iz razloga što je na tuženoj bio teret dokazivanja činjenica koje umanjuju njenu odgovornost zbog nepreduzimanja neophodnih mera za aktiviranje sistema protivgradne zaštite, konkretno predlaganje veštačenja na okolnost koliko iznosi uspešnost protivgradne zaštite, a kako tužena nije predložila takvo veštačenje u ovom postupku, pravilno je prvostepeni sud tu činjenicu utvrdio na osnovu iskaza saslušanih svedoka – meteorologa zaposlenih u RHMZ-u.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da oni nisu nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković